Актуелна Влада Србије премијера Мирка Цветковића ушла је у историју као власт која је највише задужила грађане, односно за 5,7 милијарди евра или 4,7 милиона евра дневно – израчунали су српски економисти. Србија, према подацима Народне банке, ове године мора да отплати 3,8 милијарди евра дуга. У 2013. оптерећење буџета биће слично (3,7 милијарди), а критична је и 2014. када на отплату доспијева 3,4 милијарде.

Фамозни списак од 300 највећих пореских дужника у Србији, у категорији од по 100 предузећа, предузетника и физичких лица, угледао је светлост дана и то баш симболично на Бадњи дан 6. јануара. Овакав гест Пореске управе последица је предходних измена и допуна Закона о пореском поступку и пореској администрацији који је Народна скупштина усвојила 29. децембра 2011. године. Режим Бориса Тадића уствари, по ко зна који пут, обмануо јавност и Србији, извргао руглу и спрдњи материју пореске политике…

Код држава Еврозоне које су кризи, спољни дуг је ван сваке сумње превисок и одсликава слабости текућег биланса, али не само текућег биланса. Ирска и Исланд на пример, имају прекомеран спољни дуг јер су истворемено и значајни финансијски центри. Новац из иностранства се рециклирао кроз финансијски систем ових малих држава повећавајући њихов спољни дуг.

Треба схватити да је читава кинеска политика и традиционална политичка кутура основана на томе да Кина веома паметно изводи рачуницу свих својих даљих корака. У томе нема филантропије, то је прецизан план уласка Кине у Европу. То је почело у периоду кризе 2008-2009 година, када је активно куповала најразличитије европске фирме. Данас Кина има шансу да преузме контролу над читавим областима европске индустрије.

Без туђе милостиње, са уништеном привредом, ограниченом пољопривредом, окупаторски и разбојнички настројеном Европском унијом, пијавицама из ММФ-а и Западних банака, Србији је наметнуто задуживање као пут без алтернативе. Историјски значај Владе Мирка Цветковића је у томе што је такав пут, туторство и условљавање изабрала искључиво како би политички опстала четири године. А њен црни историјски траг је утолико већи, што је зарад текуће потрошње заробила нове генерације у Србији, које ће мукотрпно враћати главницу и камате.

Још протеклих година, док смо имали кондиције, могли смо узвикивати: „Издувао сам ноћ – надувао сам дан!“. И док губимо срж у логици путем мас-медија, а смисао нас умара ових 12 година, као 12 брава без кључева, на Вол стриту догодио се врисак из потаје широких народних маса. То је доказ да су оне ту негде, на рачун једног нашег економисте с краја 2003. године и његове изјаве неолибералног принципа на београдској телевизији: „Народ, то је категорија која не постоји, то је само један општи просек“.

И ево у чему је парадокс. Сви пате због опасности које ово тржиште ствара курсеве за размену кључних валута, за вредност акција-облигација. Уједно, нико није против устаљеног поретка. Овај систем, као и раније, рађа нове мехуре од сапунице. И уколико се превазиђе фундаментални узрок кризе, ја сам потпуно уверена у то да ће се криза ускоро поновити.“

Никада нам се реч криза није чинила тако блиска и уобичајена као што је то случај у последње две године. Гомила економиста и разних стручњака анализира, предвиђа, критикује, сумира и надасве живи од те речи, а њен узрок, утицај и будући след никад се нису нису чинили несхватљивији и неизвеснији. Никада нам се Грчка, земља која представља “колевку цивилизације“ није чинила мања, слабија, рањивија и незрелија.

Иако је максимум до ког држава може да се задужује 45 одсто, после само годину дана од усвајања тог фискалног правила јавни дуг достигао 44,4 одсто. Пре само месец дана, према подацима Министарства финансија, укупни државни зајам био је на нивоу од 41,7 одсто, односно 13,79 милијарди евра. Овом повећању кумовало је најновије задуживање државе емитовањем обвезница на међународном тржишту од милијарду долара.

Питајте грађане да ли су живели боље за време такозване антиевропске владе Војислава Коштунице или за време ове проевропске владе. За време владе Војислава Коштунице имали смо годишњи раст бруто друштвеног производа од преко 7 одсто, годишњи прилив инвестиција од преко 4 милијарде евра, отварала су се нова радна места, имали смо први пут вишак у буџету од 500 милиона евра, враћен је целокупан дуг ММФ-у од 1,4 милијарде долара, плате су биле веће за 30 одсто…