„Режим“ покојног Милошевића је још почетком деведесетих почео да гради нову зграду новосадског ректората. Међутим, тај режим је у Новом Саду трајно изгубио упориште још половином деведесетих, али зграда ректората никад није завршена. Ослобођена тираније Милошевићевог режима, распадала се наредних петнаест година. Кад се високи функционери власти сликају поред зараслог, унеређеног, зубом времена начетог пропалог покушаја доба самоуправљања, то значи да више немају ништа да нам понуде осим још једног “потемкиновог села”.

Данашњи „фенси паори“ не познају елементарни значај начела неспојивости јавних функција за цивилизовани поредак. Војводином влада човек који је „набрао“ себи „на громиле“ разне функције, па сад правда туђе „фотељаштво“ тиме што су избори „скупи”. Жалосно напуштање начела правне државе и елементарних политичких начела цивилизованих народа, генерише се баш у Војводини, на бруку и срамоту њених житеља, чији преци су до половине 20. века били узор грађанског друштва.

Крајем марта ове године јавност је усталасана Одлуком Скупштине Војводине да покрајински посланици могу обављати више функција. Оваква одлука је вишеструко штетна. Прво, Одлука значи да за војвођанске функционере не важе исти закони као и за остале. Друго, још штетније, овом Одлуком је Скупштина Војводине срушила први српски закон, односно одлучила да један закон Србије не важи у Војводини. Постоји и апсурд, а то је да је непризнати закон донела коалиција истоветна оној у Покрајини.

Пошто је и овог пута у Новом Саду и читавој Војводини изостао било какав отпор против притиска нових “фотељаша” да “сукоб интереса” буде решен тако што ће се дозволити гомилање њихових функција, показало се како је републичка Агенција једина која још има могућности да се супротстави злоупотребама аутономашке бирократије заклоњене иза популистичке флоскуле о “децентрализацији”.

У 2008. години је број запослених у Војводини износио 533 343 лица. У Војводини сада запослених има тек 209 000. Након годину дана економске кризе, тек нешто више од трећине грађана Војводине је сачувало посао, упркос бирократској „лимунацији“ политике запошљавања. Удео „запослених који раде“ у становништву Војводине је остао тек око 10%,а у њеним производним делатностима ради тек око 5% грађана. Закључак о перспективи изведите сами.

Да би се остварила помињана стратегија одбране националног идентитета у Војводини неопходно је да српска национална интилигенција учини први, одлучујући корак. Време ја да национална интилигенција напусти, толико дуго чуване, позиције мазохистичког вапаја и да са новим оптимизмом крене на терен. Ништа није готово и ништа није изгубљено, битка је тек отпочела.

Често се каже да народ има власт какву заслужује. Ова тврдња је само делимично тачна. Делимично, јер не узима у потпуности у обзир узајамно деловање које се непрестано одвија између једног народа и његове елите. Ако је тачно да народ бира своје политичаре, тачно је и да политичка елита може обликовати расположење народа.

„Принудна управа“ над Буњевцима наступила је у јеку вербалних напада хрватских националиста у Војводини на оне који не деле осећај припадности хрватском народу. У најосетљивије време, кад се припрема посебни бирачки списак буњевачке националне заједнице, буњевачким националним установама одузета је самосталност.

Сетих се ових стихова док читам како земља у Србији, полако али сигурно мења власника. Јавља се како су она браћа за коју се у неколико држава тврди да су „диловали“ кокаин куповала, преко посредника, „хиљаде хектара плодног земљишта у Војводини“. Тако се причало и писало и за неке људе с ону страну закона који су аванзовали у тзв. заштићене сведоке.

Која је то светска сила и ЕУ захтевала од српске Владе такву ризичну, расколну, краткоумну националну и државну политику? Ако јесте, у шта не верујем, нека се то јавно саопшти да се овако полуписмени и лаковерни више не свађамо због политике, слободе, грађанског и националног суверенитета, па да своје колективно постојање препустимо злој судбини на коју смо се одавно навикли.