Упркос чињеници да се констелација економске моћи драстично променила од краја Другог светског рата, упркос хроничном слабљењу и честим доларским кризама, није било валуте која је могла угрозити неприкосновену позицију долара на светској сцени. Колико год било угодно и уносно контролисати светски монетарни систем, статус земља резервне валуте носи и високе ризике за њеног титулара. Једина држава која је тај терет могла да носи била је Америка.

Актуелна криза Америке и Запада поприма историјске димензије и собом носи тектонске промене у свету. Западна криза ће због ововремене повезаности целог света и глобално институционализованог места Запада имати последице на све земље. Гувернер Енглеске банке, која је централна банка Уједињеног Краљевства, Сер Мервин Кинг каже да је реч о “најозбиљнијој финансијској кризи” од тридесетих година 20. века “ако не и било када у историји”. Због “необичних околности у којима се криза развија” искусни први банкар Краљевства ипак сугерише да би се пре могло говорити о највећој кризи у историји.

Узроке озбиљног потреса арапског света, осим економских и социјалних, могуће је потражити у америчкој тежњи успостављања система који они сматрају примереним за све друге земље, тј демократији прилагођеној потребама њиховог виђења светског устројства. По опробаном рецепту, САД са својим европским и НАТО партнерима, врши агресију на друге суверене државе, са чијом унутрашњом политиком немају никаквих додирних тачака, у циљу остваривања сопствене стратегије контроле.

Сједињене Америчке Државе могле би да уђу у нову, можда чак и већу рецесију од оне из 2008. године, уколико до 2. августа Конгрес не да сагласност за повећање границе задуживања, која сада износи 14,3 билиона долара. Уколико не буде донета та политичка одлука, цео свет може ући у економску кризу из које ће још теже изаћи, с обзиром на то да се ни од претходне није потпуно опоравио. Ако банкротира највећа економија света, цео свет улази у кризу, о чијим последицама нико не сме ни да говори.

Медијски скандал у Великој Британији изазван новим-старим открићем да су новинари медијске империје Руперта Мердока прислушкивали мобилне телефоне познатих личности, политичара и обичних људи све више постаје изузетно озбиљан политички проблем. Они су и уходили људе, лажно се представљали и подмићивали полицију да би наводно дошли до ексклузивних прича а, у ствари, крајњи циљ је био политички. То шта су и за кога су радили Мердокови новинари је, у ствари, и симбол дугогодишње дубоке политичке кризе у Великој Британији.

У чему је сличност између косовског и либијског сценарија? У покушају Запада да за своје циљеве искористи „пету колону“ – унутрашњу опозицију. Ту улогу на Косову преузели локални албански екстремисти са својом терористичком „Армијом за ослобођење Косова“, а у Либији – регионално-племенске групице, уз учешће терориста „Ал-Каиде“. И АОК, и „Ал-Каида“ представљају западни геополитички пројект.

Земљотрес и цунами који су 11. марта ове године погодили северо-источне делове Јапана су уистину велика несрећа, чију трагедију знају само сами Јапанци, али на Западу су били само још један користан повод за оживљавање индустрије несреће и потхрањивање политике страха. Прилика за промоцију само сопствених интереса. Онда су, како Енглези зову богате људе, “дебели мачкови” покуповали такве појефтињене и акције и јапанску валуту.

Све “револуције” се догађају у земљама америчким клијентима, чуварима америчке политике на Блиском истоку и северној Африци, па су амерички оперативци имали слободан приступ целој инфраструктури друштва. Све се, дакле, зна: како је дошло до “револуција”, ко је организатор и финансијер. Назиру се други, стратешки циљеви, пре свега Америке. Изнад свега то су елиминисање утицаја Ирана и спречавање економског продора Кине.

Светска служба BBC-ја је саопштила у уторак да затвара редакције радио и интернет програма на пет језика: албанском, македонском, српском, португалском за Африку и енглеском за Карибе. Најављено је и да ће Светска служба BBC-ја у среду саопштити да ће без посла у тој кући остати око шесто педесет запослених, што је четвртина од укукпног броја запослених.

Мирни протести имају лимитирану моћ. У ствари, временом су постали нека врста колективне терапије, згодан инструмент за замајавање народа. Талас протеста се последњих месеци шири западно-европским земљама. Нису то више мирни, такозвани “демократски”, протести и њих све чешће прати насиље. Изгледа да је време мирних протеста прошло. Скоро да нико није задовољан и наједном су се поданици демократских власти латили улице и бензинских бомби.