Професор Слободан Комазец је још у СФРЈ био један од водећих монетраних стручњака. Аутор је низа књига: „Неолиберализам, приватизација и финансијски капитал“, „Изгубљене битке стабилизације и развоја на погрешној стратегији“, „Инострани капитал, развојни допинг – омча дугова и дужничка криза“, „Глобална финасијска криза и економска криза у Србији“ итд. Последња књига „Долар, евро и криза светског монетарног система“ је изузтено актуелна. Интервју за “Геополитику” почели смо питањем о „драматичном расту цена злата“ као индикатору стања.

Процес глобализације који се данас остварује, није процес зближавања делова света у циљу смањења економских, технолошких, културних и осталих разлика како то представљају западни теоретичари, већ нови систем економског и културног поробљавања мање развијених од стране неколицине моћних и високо развијених земаља. То није процес стварања глобалне цивилзације или како се често каже стварање ,,глобалног села’’ у циљу изградње праведнијег, напреднијег и хуманијег човечанства, већ најсуровији облик империјализма који се разликује од претходног само у средствима и методама остварења.

Британски економисти су још пре два века поставили питање: «шта је узрок економске кризе?», а онда закључили да је то погрешно питање. Посматрајући кризе, приметили су да свакој кризи претходи један период лажног просперитета, и закључили да је криза само последица тог лажног просперитета. Зато, питање треба да гласи «шта је узрок тог лажног просперитета?». На то питање одговор нам је дао, још пре сто година, економски геније и највећи економиста свих времена – Лудвиг фон Мизес. Одговор гласи – инфлационизам – монетарна и кредитна експанзија.

Не видим зашто је потребно „мерити реп убијеном вуку“, односно у чему би био велики изазов за истинске критичаре неолиберализма или храброст за раније заговорнике, а сада жестоке критичаре неолиберализма да расправљају о овој теми. Могу да разумем да истинским заговорницима неолиберализма, није лако да прихвате (поготово, јавно признају) да је све оно што су годинама и деценијама заговарали и у шта су веровали била једна велика заблуда, али ми је нејасна њихова упорност да доказују нешто што се очигледно доказати не може…

Данас, када је Вашингтонски консензус и званично мртав, наша економска „елита“ на власти га и даље непоколебљиво следи, без обзира на чињеницу што су (таквом економском политиком) довели до колапса српску привреду, а грађане Србије на ивицу „просачког штапа“. И даље се ради у духу прокламована „три стуба“ Вашингтонског консензуса – стабилизација, либерализација, и приватизација.

Примарни узроци колапса српске привреде налазе се у погрешно одабраном „моделу раста” Овде сам у потпуности сагласан са колегом Љ. Маџаром. Такође сам сагласан да су економски учинци прве деценије транзиције у Србији поражавајући. Међутим, јавио сам се за реч да бих истакао оно у чему се са њим не слажем. Колега Љ. Маџар сматра да за поражавајуће економске резултате нису одговорни ни ММФ нити српска економска и политичка елита на власти, а ни академски економисти.