Да ли би Народна скупштина обичним законом могла да пренесе на АП Војводину „сувереност, независност, територијалну целовитост… међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама“ и „одбрану и безбедност“, као и „мере за случај ванредног стања“ (члан 97, тачка 1 и 4 Устава), што су свуда на свету прерогативе суверене и независне државе.

Спровођење идеје о потреби регионализације не само да захтева измену важећег Устава, како је том приликом речено, већ захтева промену и самог карактера државе, односно претварање Србије од јединствене и недељиве (унитарне) државе у сложену државу, састављену од седам делова – аутономних региона. Kада би се, којим случајем, у Србији желело оснивање нових аутономних покрајина (региона) са истим правним положајем какав данас има Војводина, не би било потребно уопште мењати Устав, већ би за то био неопходан само предлог грађана утврђен на референдуму (члан 182. Устава).

„Утеривање” реформе судства показало је сву неумољивост власти. Ту се од Милошевог времена није много тога променило, без обзира на реторичке украсе и остала спољашња кићења тобоже демократске власти. У Србији се догодила ретка ствар. У одбрану начела сталности судијске функције стали су људи из струке и науке, који су, иначе, стручно и идеолошки, на супротним половима.

«Намера је била да Статут барем личи на Устав», рекао је Ђурић. Посебна конститутивност грађана на једном делу територије, противна је уставно гарантованом суверенитету грађана републике. «Укидање суверености српског народа», посебно прописивање вађења принцима «традиционалног неговања вишекултуралности, вишеконфесионалност и других европских принципа и вредности, уводи регулисање људских и грађанских слобода мимо Устава Србије». Овом, и бројним другим одредбама, нарушава се уставном гарантована једнакост грађана.

Ништа као лаж не подрива одбрану националних и државних интереса. Ништа као лаж не угрожава темеље државних институција. Ништа као лаж не уноси смутњу у народ. Нико свој народ не презире толико као онај ко сме да га у очи лаже. Владавина лажи је оно што је труло у држави Србији.

Србија уопште не иде никуд, већ као мува без главе лети од једног празног обећања до другог, од једног савезништва до другог, од једног стратешког партнерства до другог, тражећи спас, снагу, донацију или кредит увек од неког другог. То безглаво тумарање је започело са заветом да „ЕУ нема алтернативу“, да би се онда запутило широм света. Пошто је власт унутрашњеполитички на свим пољима опустошила Србију, кренула је да исто чини у међународним односима.

Упркос захтевима демократске јавности да се нови Закон о медијима повуче из процедуре, вољом простопроширене владајуће већине овај злоћудан закон је усвојен. Тако су српски медији, уместо загарантоване слободе, добили Закон који ће, вољом власти, бити стуб за који су приковани.

Концепт културне аутономије, односно самоуправе ради чијег остварења припадници националних мањина имају у складу са Уставом право да изаберу националне савете, који би у Републици Србији био уведен уколико би се закон усвојио у предложеном тексту, увелико би превазишао све постојеће моделе и представљао би, што због надлежности, што због модела избора таквих тела, јединствени акт у свету. Такав закон би био тешко спроводљив и може се само замислити на какве проблеме би Србија наишла и каква силина оптужби би због кршења права мањина и очигледне повреде закона била у будућности усмерена према Србији, уколико се закон усвоји у предложеном тексту.

Грађани у Србији могу да електронски послују купујући робу преко интернета у свим државама широм света, да електронски послују са својим пословним банкама, али не могу електронску комуникацију да остварују и са својом државом, Владом и њеним министарствима? Докле ће грађани у Србији да чекају да им власт успостави поредак као у уређеним државама?