Цветковићева влада је довела Србију у веома незавидну позицију, па је тешко побројати најдратистичнија посртања и промашаје који ће, нажалост, погодити и наше потомство. Донет је статут Војводине који је у више тачака противуставан и федерализује земљу, те ствара нови проблем на северу републике. По питању Косова и Метохије направљене су најтеже грешке које су погубно удаљиле нашу јужну покрајину од Централне Србије.

Војно-техничким споразумом у Куманову, НАТО је званично одустао од захтева из Рамбујеа. У том војно-техничком споразуму, који је потврђен Резолуцијом 1244, пише да је Србија пристала на међународно војно присуство са значајним учешћем НАТО пакта, а не на НАТО окупацију. Од чега је то НАТО тачно одустао, потписујући Војно-технички споразум у Куманову? Одустао је од права на оснивање својих база у целој СР Југославији. Одустао је од захтева за коришћење свих саобраћајница, укључујући водене и ваздушне путеве, без надокнаде и примене домаћих закона.

Гледстон је казао сасвим одређено да зебе од катастрофе у Србији. Тајмс је затим додао, на шта би могла изаћи катастрофа: Србије би могло нестати. Мало доцније, придодао је Стандард како би је могло нестати: њени би је добри суседи могли поделити.

Хамлетовско питање, како неки тврде, за немогућу државу БиХ, је већ дуже времена у нашој јавности слиједеће: којем се царству, америчком или руском, приклонити? Штета је, што ова земља није нормална и што је у суштини бандитска, окупирана, колонизирана и дјељива по перверзној вољи страних “хуманиста”. Ипак, питање је дјеломично добро, јер је биполарна подјела свијета постала очита реалност. Чињеница је, да је након двије деценије апсолутне доминације америчког царства, друго царство је већ ту, оно руско, просперитетно, изникло као феникс из пепела након што је изгледало упропаштено од Горбачова и Јељцина.

Утисак је да је све далеко отишло и да је “дух већ изашао из боце”. Сада је неопходна префињена политика како би се, пре свега, отклонили узроци подела и процеса све већег приклањања младих људи у Рашкој области радикалном, политичком исламу. И то без предрасуда о исламу као религији. Да ли Србија има такав политички капацитет и њена доминантна елита одговорност према судбини свих својих грађана и државе – то је за сада веома неизвесно.

На невиђено насиље према Исламској заједници Србије нема реаговања ни надлежних, ни јавности. Медији о свему пишу у благонаклoном тону, у наслове чак стављају како Турска одређује ко у Србији сме да се бави политиком или како ће се организовати исламска заједница. Најстарији дневни лист на првој страни објављује како шеф турске дипломатије Давутоглу стиже у Београд да рашчисти ситуацију и то илуструје његовом фотографијом, на којој са осмехом прети прстом. Шта би тек било да је Турска као Мађарска чланица ЕУ и да од ње зависи кандидатура?

Председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница изјавио је данас да су пртисци и уцене у визи са добијањем кандидатуре за ЕУ последица „непромишљеног потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању, током изборне кампање 2008. године“. „Сада се то управо дешава са притисцима који стижу од најутицајнијих чланица ЕУ. При том, сам статус кандидата може да не значи ништа или готово ништа, јер Турска је већ дуго безуспешни, односно вечити кандидат за приступање ЕУ“, навео је Коштуница.

Геополитичка жетва за џихадисте била је богата и награђујућа. Највећа од свих награда била им је Турска. Не само да је то најбројније од свих привидно секуларизованих муслиманских друштава већ су и њоме својевремено владали радикални реформисти, чврсто решени да раскину са исламским начином размишљања и традицијом и да од Турске направе модерну нацију/државу.

У последњих неколико година глобалне, европске и регионалне прилике и политичко-безбедносна ситуација значајно су се промениле, рекло би се на горе. Светска економска криза прохујала је целим светом и оставила значајне политичке, економске и безбедносне проблеме за собом, а последице ће се осећати, вероватно, још веома дуго. Они делови међународног друштва који су интегрисанији од других, осећају те последице много више, па је тако Европска унија (ЕУ), односно простор евро-зоне најбољи пример.

Србија мора сарађивати, и то што шире и садржајније, с Турском, која је недвосмислено већ сада регионална сила у успону. То, уосталом, важи за све балканске државе, јер је без одговарајућег уклапања Турске тешко замислити трајну стабилност и напредак региона. Оно према чему треба гајити опрез јесте идеолошка и симболичка, неоосманистичка димензија турског односа према Балкану, а која се огледа у схватању да су векови османске доминације овим простором некакав позитиван кредит којим се може легитимисати посебно право, па чак и обавеза мешања у унутрашње ствари савремених држава.