Новац Саудијаца и чак Ирана, дипломатија Анкаре, владари из сенке преко баре, уз сорошевску штампу и енглески цинизам, који својевремено није хтео видети ни вишемилионски геноцид над Јерменима, само да кроз Босфор не прође руска крстарица ка топлим морима, али више од свега неслога самих балканских хришћана – све то представља реалну опасност у перспективи, која би могла не само да створи нова Косова широм Балкана, већ и да их постепено споји у зелену трансверзалу.

Као свака влада која изнутра свом народу ништа не даје, тако исто и бугарска налази се у неопходности да с времена на време нешто споља учини. Опорости унутрашње стеге она гледа да искупи каквим успехом на пољу међународне политике. И одиста, једини начин да се један народ са диктатуром измири, то је преставити му диктатуру као најенергичније средство за остварење његових спољних задатака.

Иницијатива о оснивању Балканског парламента (БАЛПА), коју је наводно самоиницијативно покренуо посланик Велике народне скупштине Турске Рифат Саит, део је стратегијског неоосманистичког пројекта, сматра професор Дарко Танасковић. Реч је о томе да се у савременим условима и модерним политичким, економским и културним средствима обнови доминантни турски утицај у областима које су некада биле у саставу Османског царства, а конкретно Балкана…

Када су се пре три године готово све странке у Србији утркивале која ће што брже да нас уведе у Европску унију, где нас чекају милијарде евра и благостање, Коштуница је тражио нове разговоре са ЕУ о начину наших евроинтеграција зато што је већина земаља чланица признала Косово. Три године касније, када већина странка све више увиђа да ЕУ и није тако добра јер траже да се одрекнемо Косова, Коштуница тражи прекид разговора са ЕУ и да Србија одустане од уласка. Ево и зашто.

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је, међутим, у томе што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка.

Цветковићева влада је довела Србију у веома незавидну позицију, па је тешко побројати најдратистичнија посртања и промашаје који ће, нажалост, погодити и наше потомство. Донет је статут Војводине који је у више тачака противуставан и федерализује земљу, те ствара нови проблем на северу републике. По питању Косова и Метохије направљене су најтеже грешке које су погубно удаљиле нашу јужну покрајину од Централне Србије.

Војно-техничким споразумом у Куманову, НАТО је званично одустао од захтева из Рамбујеа. У том војно-техничком споразуму, који је потврђен Резолуцијом 1244, пише да је Србија пристала на међународно војно присуство са значајним учешћем НАТО пакта, а не на НАТО окупацију. Од чега је то НАТО тачно одустао, потписујући Војно-технички споразум у Куманову? Одустао је од права на оснивање својих база у целој СР Југославији. Одустао је од захтева за коришћење свих саобраћајница, укључујући водене и ваздушне путеве, без надокнаде и примене домаћих закона.

Гледстон је казао сасвим одређено да зебе од катастрофе у Србији. Тајмс је затим додао, на шта би могла изаћи катастрофа: Србије би могло нестати. Мало доцније, придодао је Стандард како би је могло нестати: њени би је добри суседи могли поделити.

Хамлетовско питање, како неки тврде, за немогућу државу БиХ, је већ дуже времена у нашој јавности слиједеће: којем се царству, америчком или руском, приклонити? Штета је, што ова земља није нормална и што је у суштини бандитска, окупирана, колонизирана и дјељива по перверзној вољи страних “хуманиста”. Ипак, питање је дјеломично добро, јер је биполарна подјела свијета постала очита реалност. Чињеница је, да је након двије деценије апсолутне доминације америчког царства, друго царство је већ ту, оно руско, просперитетно, изникло као феникс из пепела након што је изгледало упропаштено од Горбачова и Јељцина.

Утисак је да је све далеко отишло и да је “дух већ изашао из боце”. Сада је неопходна префињена политика како би се, пре свега, отклонили узроци подела и процеса све већег приклањања младих људи у Рашкој области радикалном, политичком исламу. И то без предрасуда о исламу као религији. Да ли Србија има такав политички капацитет и њена доминантна елита одговорност према судбини свих својих грађана и државе – то је за сада веома неизвесно.