Ништа као слободно (отворено) тржиште не уништава мање развијене привреде уз истовремено остварење изузетних користи за развијене. Слободно тржиште деветнаестог вијека је произвeло таква социјална и економска зла која су довела до једне револуције (1848), два свјетска рата и појаве фашизма и комунизма у Европи. Да би развој кренуо напријед, рјешавајући највећу економску кризу тридесетих прошлог вијека, било је потребно укинути слободно тржиште и увести државу у економију.

Решење економских проблема не треба тражити у даљем повећању пореза, већ супротно – у њиховом смањењу. Ако се жели добар порески систем, онда је довољно применити рецепт Жана Батисте Сеја: “Најбоља политика јавне потрошње је – трошити што је мање могуће; а најбољи порез је увек – најмањи порез”.

Процес глобализације који се данас остварује, није процес зближавања делова света у циљу смањења економских, технолошких, културних и осталих разлика како то представљају западни теоретичари, већ нови систем економског и културног поробљавања мање развијених од стране неколицине моћних и високо развијених земаља. То није процес стварања глобалне цивилзације или како се често каже стварање ,,глобалног села’’ у циљу изградње праведнијег, напреднијег и хуманијег човечанства, већ најсуровији облик империјализма који се разликује од претходног само у средствима и методама остварења.

Када данашњи самозвани либерали говоре о либерализму, најчешће говоре о: слободи говора, слободи штампе, грађанским правима и томе слично, али је интересантно да они никада не говоре о економским слободама. Економија је најбољи филтер помоћу кога можемо разлучити праве од лажних либерала.

Продаја Телекома је добра прилика да домаћи неолиберални економисти одрже нацији јавни час о функционисању тржишта и његовој митској ефикасности. Прво правило ефикасног тржишта је да роба вреди онолико колико је купац спреман да плати, без обзира да ли се продају семенке, зелена салата, Телеком или ЕПС. Ова теорија не прихвата постојање стратешких роба. Све је на продају, а цена коју купац плаћа је увек објективна и у њој је садржано све што се о роби зна, а и о њеном продавцу. Тачка.

Анализе показују да су компаније принуђене да се задужују у иностранству због домаће нестабилности, ненаплаћених потраживања од државе, селективне помоћи инвеститорима, све већих акција и пореза и затварања природних тржишта за наше робе у окружењу и ЕУ. Оцена је да држава своје обавезе сервисира све скупљим задуживањима само да би одржала привид да је могуће да домаћа економика опстане на постојећим основама и у околностима где је држава највећи монополиста

Јесте ли са јединственом картом путовали од Париза до Бугарске, и стигли до циља? Да ли сте желели да у изнајмљеном аутомобилу пропутујете Европом? Ако сте шпански грађевинац и желите да радите у Пољској, хоћете ли то моћи? Нећете! Европа је пуна граница. Јединствено европско тржиште једноставно не функционише. Оно је настајало као Европска економска заједница 1957. године, а циљ његовог стварања било је укидање царина, што се и догодило 1968. године. Баријере се постепено уклањају, али с муком.

ММФ и високи владини функционери у Србији сагласни су да је „исцрпљен досадашњи модел развоја“, те да су неопходне корените промене у економској политици. Они нам то, напокон, саопштавају после десет година досадашњег модела развоја који су упорно форсирали. Како ће изгледати нова економска политика нисмо могли да сазнамо од креатора (ММФ) и реализатора (високи владини функционери) досадашњег модела развоја, али се јасно види да наши реформатори и у време светске кризе настављају са распродајом…

Анализа спољне и безбедносне политике Европске уније. Она се спроводи од почетка деведесетих година прошлог века без већег успеха посматрано са становишта циљева спољне и безбедносне политике који су промовисани у оснивачким уговорима ЕУ. То је време настанка униполарног света и његове кризе која се уочава последњих година. Европска унија није успела да створи свој идентитет на међународној сцени…