Чешки председник Вацлав Клаус предвидео је да Европску унију чека изгубљена деценија, као Јапан 1990-их година и оценио да ће Европа, ако не прође кроз системску транзицију као што су то учиниле посткомунистичке земље, постати периферија света. „Политика може да буде само тамо где је демократија, на нивоу држава. На нивоу континената не може да се води политика. Претпоставка за политику и демократију је народ. А никакав европски народ не постоји“, закључио је Вацлав Клаус.

Руководство америчке компаније Ју-Ес Стил је ових дана јавно изразило незадовољство пословањем у Србији, па је у Смедереву завладао страх да би могло доћи до затварања фабрике и отпуштања свих 5.000 запослених. У разговору за Политику један радник признаје да га је страх да размишља о томе и додаје: „Ако би се поновила отпуштања као пре пет-шест година, моја деца би остала гладна и на улици.“

Остаје само да се нагађа ко су ти «анонимни» људи који су саветовали, премијеру Цветковићу да треба продати «Телеком» иако не постоји ни један економски разлог за продају најуспешнијег јавног предузећа у Србији. Да ли су то представници ММФ-а или ЕУ? Страни амбасадори, страни експерти или повериоци? Или се можда ради о председнику Србије?

Продаја Телекома је сасвим логичан у серији погрешних потеза који се повлаче од „српске октобарске револуције“ када су се власт определила за погрешан модел економске политике којом се реформише српска привреда. До сада су се континуирано сваке године значајни приходи од Телеком-а сливали у државни буџет којима се покривао добар део расхода државе. Продајом Телеком-а ми трајно остајемо без тих редовних годишњих прихода буџета, па се поставља питање где ће се наредних година обезбеђивати тај недостајући новац…

Нема више алибија, Милошевић и Ђинђић јуче, а Чеда, Тадић и Николић данас, знали су и морају знати куда, по какву цену и са којим гаранцијама воде нацију “мечки на рупу”. Али и дно, гле, има рупу. И то таман по мери габарита ових гусара у политици, окупљених у транзиционом походу на Србију, а под лажном заставом демократије и слободног тржишта.

Заиста је тешко речи шта је заправо власништво, a посебно, корпоративно власништво, данас. Jедноставно је поражавајуће стати на становиште да је приватизација по себи нешто добро, да је то увек корак напред – вероватно зато што је то »на линији«. Као што је поражавајуће и заузимање супротних ставова из идеолошких разлога.

Једна од нити комунистичке прошлости коју је, уз неопходне корекције, требало очувати јесте начело солидарности, чијим смо потискивањем (у име наводне економске ефикасности) непотребно разорили део вредносног кода који спада у цивилизацијске тековине, али и осујетили, протраћили креативну енергију многих који су постали „сувишни“ на путу ка бољој будућности

Да ли сте чули виц о Перици који је пао трећи разред на посебан начин. Био је толико лош, да му учитељица није дозволила да понавља, него га је вратила у први разред. Нисам чуо такав виц, но, требало би га измислити за Србе. Ово, нажалост, није само повратак у деведесете, већ у лошем смислу у титоистичке седамдесете и осамдесете. Као да је она фракција која је изгубила битку на Осмој седници поново дошла на власт и, наравно, помирила се са онима који су поражени, па сви заједно желе да повампире дух титоизма…

ММФ и високи владини функционери у Србији сагласни су да је „исцрпљен досадашњи модел развоја“, те да су неопходне корените промене у економској политици. Они нам то, напокон, саопштавају после десет година досадашњег модела развоја који су упорно форсирали. Како ће изгледати нова економска политика нисмо могли да сазнамо од креатора (ММФ) и реализатора (високи владини функционери) досадашњег модела развоја, али се јасно види да наши реформатори и у време светске кризе настављају са распродајом…

Са појавом првих назнака светске економске кризе потпредседници економског дела српске владе износили су оптимистичке процене од тога да ће нас глобална криза заобићи до тога да она представља нашу развојну шансу. Данас, када је очигледно да нас глобална криза није заобишла и да није никаква развојна шанса, министри нас убеђују да је катастрофално стање српске привреде последица светске економске кризе…