Кад је наша Народна скупштина доносила оне дерби-измене Кривичног законика, мени је на уму био Максимилијан Робеспјер. Пао ми је на ум због његове судбинске везе с “правилима друштва” која је он тако ревносно креирао, доносио Конвенту да их потврди, а онда их бескомпромисно примењивао. А судбина је тако хтела да му његова правила, на крају, дођу главе.

„Утеривање” реформе судства показало је сву неумољивост власти. Ту се од Милошевог времена није много тога променило, без обзира на реторичке украсе и остала спољашња кићења тобоже демократске власти. У Србији се догодила ретка ствар. У одбрану начела сталности судијске функције стали су људи из струке и науке, који су, иначе, стручно и идеолошки, на супротним половима.

Ако неко и даље тврди, а у ствари лаже, да су то покрајинске правосудне установе, нека пажљиво погледа печат који се налази на дну сваке странице поменуте пресуде на којем јасно пише: „Република Косово – Врховни суд Косова“

Кад год страни управљачи наше земље и њихове домаће потркуше покушају да нам подвале и уведу неку неочекивану, а погану новину, они се позову на благотворне европске вредности. Једна од њих је ваљаност судија, која подразумева њихову високу стручност, доказану способност и неспорну моралну исправност која их чини достојним тог високог положаја свештеника правде.