Када се врши геноцид, онда се неселективно уништавају сви припадници неког народа што укључује и прогоне, демонизацију, одузимање територије и имовине. И док голоруки преостали Срби, шездесетак тисућа, беспомоћно дежурају на барикадама надајући се чуду, НАТО-приштинске снаге увјежбавају десант на ова посљедња људска бића који, у пркос свима, одржавају некадашње достојанство српског народа. А свијет шутке гледа трагедију која се хињским корацима неумитно приближава.

Неспорно је да је госпођа Србљановић, драмски писац и предавач на факултетима у земљи и иностранству. Биљана Србљановић никада неће разумети овакве људе. Она сама није и никада неће бити жена као из Ружевичеве песме. Сада није стара, није ружна а није ни „зла“ онако како описује Ружевич. Је ли Биљана Србљановић зла на онај начин на који су зли они које никада не можемо назвати добрим људима, нити за секунду помислити да су добри.

Нисам једина особа која је крајње запрепашћена чињеницом да је др Срђи Трифковићу забрањен улазак у Канаду. Та невероватна одлука је још више скандалозна по томе што је то био „ad hoc“ одговор на кампању мржње од стране самопрокламованих представника једне босанске етничке групе, која је на тај начин спроводила освету против друге етничке босанске групе. Да ли се на тај начин у Канади схвата појам „мултикултуризма“?

Сама влада не стоји иза резолуције о Сребреници коју је донела скупштина. Иза резолуције стоје САД и неке земље ЕУ. Они су ти који Србији одређују правац и који управљају владом. А она ради оно што се од ње тражи. Продаје Србију за малу цену и доноси овакве резолуције које понижавају српски народ. Али народ их и овако и онако не интересује, већ само сопствене позиције и богатство. Разговор са Александером Дорин.

Последице усвајања Декларације о Сребреници су стварање још дубљег јаза међу грађанима Србије. Влада Србије ствара стигму, изнутра се намеће српском народу одговорност за нешто за шта не само да он није крив, већ се та одговорност намеће за догађај који је лажно интерпретиран и објашњен. То је нешто што не може да уроди добрим последицама у друштву. У овој земљи се тиква са ђаволом сади, рекао је Слободан Самарџић, потпредседник Демократске странке Србије (ДСС) у интервјуу за дневни лист «Данас».

Знају ли Влада, Скупштина и грађани довољно о томе да би могли усвојити резолуцију којом Србија прихвата одговорност? Недопустиви је парадокс да по препоруци највишег политичког руководства, Народна скупштина требало би да у име свих грађана добровољно прихвати одговорност за злочин за који је Међународни суд правде одбио да Србији припише кривицу.

Тешко ми је да говорим о Сребреници, јер је прича о Сребреници и њеној околини, од марта 1992. до јула 1995. године, прича о „континуалном“ трогодишњем злочину. Злочину снага Насера Орића и Нурифа Ризвановића над српским становништвом у Братунцу, Сасама, Скеланима…У само једном дану, приликом упада у зворничку Каменицу, убијено је више од 250 људи, за шта је, већ споменути Орић, одликован „Златним љиљаном“, највишим одликовањем Армије БиХ