Српски режим стално наглашава пријатељство са Русијом, подударност интереса и захвалност за принципијелну подршку поводом Косова и Метохије, а у реалности ради на томе да постане део антируског блока и политике.

A few years ago, I would have accepted the argument that Serbia should tie itself to Nato as firmly as possible, by full membership if needs be, in order not to find itself surrounded by countries that were all Nato members. However, for some time now, I have not regarded this reason as very convincing. I cannot see which of Serbia’s neighbours pose a threat to the country, and I do not think that Nato would attack it only because of its refusal to become a member.

Београд оваквим понашањем слаби односе и са Русијом и са Америком. Чини ми се да неки људи у Београду мисле да су паметнији и способнији од Руса и Американаца и да могу да их изманипулишу за сопствени интерес и маркетинг.
У Србији постоји лажна дебата о Европској унији. Представа да у Србији постоји неки озбиљан антиевропски блок, није тачна. То је креација политичког маркетинга да би се застрашили гласачи и на тај начин ојачала позиција такозваних проевропских снага у Србији.

НАТО је створен 1949. године са циљем да брани атлантске земље, САД и Канаду, и државе западне Европе од комунизма. Међутим, СССР-а више нема, нема ни Варшавског пакта. Чему онда служи НАТО? Изгубио је сваку сврху и циљ кад је нестао Совјетски Савез. Одједанпут се нашао у ситуацији да не зна шта ће са собом. Хоће ли да опстане? Хоће, али треба да тражи нова поља делатности, негде где се нека криза отвори. НАТО, у ствари, изазива нова жаришта која треба да гаси…

Аутономашка политика никад у историји није добила никакву плебисцитарну или референдумску подршку народа. Напротив, увек је била октроисана. Народ је гласао за ову власт јер им је обећала експресни улазак у Европску унију, нова радна места, раст стандарда, социјалну одговорност, побољшање здравствене заштите, пензијског осигурања… Међутим, једино што је кадра да одради, било је усвајање „Корхецовог Статута“ Војводине, акт без икаквог демократског легитимитета.

Ако једног дана на власт дође Тома Николић, догодиће се то зато што су Срби свашта пожелели на почетку владавине Бориса Тадића, а завршили су, преварени, са мало нередовног хлеба и воде без мехурића. Ако се на власт једног дана врати Коштуница, биће то знак да је крахирала цела Борисова зграда, а не само кухиња.

Ко даје право „техничарима противтужиоцима“ да се поигравају са стотинама хиљада жртава, са том непрегледном патњом и страдањем које као да још увек није завршено? Зашто се Јасеновац, Пребиловци, дечији логор у Јастребарском или Глинска црква своде на „беспућа повијесне збиље“? Да ли је икада пало на памет Јеврејима да тргују Холокаустом, и да Јад Вашем претворе у место вештачења…

Проглас две стотине јавних личности, којим се тражи расписивање референдума на којем би се грађани изјаснили да ли су за улазак Србије у НАТО, наметнуло је још једну врелу политичку тему.Да ли су потписници Прогласа политички истомишљеници или су се ујединили упркос различитим идеолошким опредељењима? Како питање приступања НАТО-у дели политичку јавност у Србији?

Просто је невероватно да се питање могућег чланства Србије у НАТО-у уопште и поставља. Након агресије из 1999. године, тона бачених бомби, стотина убијених људи, порушене и затроване земље, ми у Србији бисмо барем морали да знамо да НАТО не постоји зарад ширења мира и љубави у свету.

Да би интересни савез Србије и НАТО-а функционисао колико-толико треба да постоји бар минимум обостраног поштовања. НАТО према Србији тог поштовања изгледа да нема…