“Србију треба бацити на колена”, гласила је некада линија немачке политике за Балкан, коју је наметнуо министар спољних послова Клаус Кинкел. Изгледа да је Гвидо Вестервеле кренуо стопама тог либералног духа. Тек што је стигао у Београд, већ је тешко прекорио свог српског домаћина.

Србија се налази на опасној странпутици са оваквом Резолуцијом. Она је уједно последњи симбол поражавајуће политике која прети да српску борбу за очување државе претвори у потпуни колапс. Данашња Резолуција, која је спорна и формално и суштински, је последњи показатељ да Србија не само да не препознаје сопствене “црвене линије”, већ да исте никада нису ни постојале.

Спољна политика Србије коју репрезентују Борис Тадић и Вук Јеремић, после велике одлуке МСП-а да стане на страну албанске сецесије – што је иначе велики пораз због кога би неко у нормалној земљи поднео оставку – кренула је у нову губитничку авантуру која се зове предлог српске резолуције у УН. „Упад Вука Јеремића у патриотско бирачко тело“ је заправо важнија ствар но борба за националне интересе јер би се његовом победом на председничким изборима наставила жутократија и потпуно пацификовала Србија.

Ових дана влада Мађарске јавно је озваничила да изградња „Јужног тока“ има потпуни приоритет и пуну подршку Будимпеште у односу на „Набуко“, што је дијаметрално супротно у односу на некадашње изјаве премијера Орбана и његових најближих сарадника док су били у опозицији. По питању „Јужног тока“, некадашња опозиција с Виктором Орбаном на челу, учинила је све што је било у њеној моћи уз бриселску и вашингтонску подршку да минира руски пројекат! Успорена реализација донела је знатне материјално-финансијске губитке. Мађарској страни, не руској.

„Немогуће је било шта урадити на Косову без мишљења Американаца“, поверио ми је изасланик једне међународне организације у Приштини. Знала сам да Косовари воле Американце од како су их „ослободили“ од Срба. Али, нисам знала до које тачке Американци држе готово све полуге у овој држави. Један други изасланик ми је рекао: „Косово никада неће бити држава. Без НАТО и Американаца, Косово не може самостално да постоји. Сједињене Америчке Државе неће никада отићи одавде.“ И мислим да је у праву.

Немачки шеф дипломатије Гвидо Вестервеле саопштио је званичном Београду, оно што се могло наслутити још 1999. године, а што је било очигледно 2001. године: да Србија наводно може рачунати с европском перспективом само ако у догледно време призна независност самозване косметске државе и да у наредних 10 година наша земља уопште неће ући у ЕУ чак и ако призна ову нову „државу“.

Нимало наивни скандал распламсао се на српској политичкој сцени. Низ овдашњих и иностраних медија саопштило је да су власти земље спремне да, «под одређеним условима», признају самопроглашену независност Косова.

Касно Ивица на Космет стиже. Ивица Дачић из дубоке амнезије призвао у сећање одредбу Резолуције Савета безбедности 1244 по којој ће СР Југославија, односно Србија имати право да упути на Косово и Метохију до 1.000 својих војника и полицајаца. Захваљујући реформама Војске Србије, за које су се здушно залагали Борис Тадић и Драган Шутановац, чак и када би нам било дозвољено да пошаљемо 1.000 војника на КиМ, питање је да ли би то били у стању да учинимо…

Ја разумем (иако не правдам) да Тома Николић у предизборној кампањи 2008. године изјави да се бори за интегритет државе и да Европска Унија представља за Србију агонију, а да 2010. промени мишљење. Има школа мишљења да су две године довољно времена да народ позаборавља бајке и приче за децу и прогута нове. А како ће црни Борис!? Па, он лаже непрекидно пуне две године!

Од медијске политике Тадићева екипа је направила целу политику, а посебно оно што чини Председник републике који је узурпирао уставне надлежности Владе Србије. Он је узурпирао 80 одсто наше спољне политике. Он би према Уставу требало да представља нашу државу у земљи и иностранству, а не да води читаву политику. Он је хладнокрвно јавно рекао да се одлука о тражењу мишљења МСП-а о Косову није доносила у Јеремићевом, већ у његовом кабинету. Тиме је директно прекршио Устав.