Прва жртва сваке диктатуре је увек истина, тако да се не требамо чудити томе што су се тзв. «демократски» и «европски» медији», који су се наводно борили против комунизма, преобразили у медије за промоцију идеје да је «за време Тита било добро». Они који стално траже «више државне интервенције», «више планирања» и «више субвенција, стимулација, и дотација» – нису они који једно друштво могу извести на пут прогреса. Једина права прогресивна политика је политика поштовања економских закона и политика слободе за сваког појединца.

Слаба свест наших политичара о држави, остатак је вишедеценијске политике на нашим просторима. Почела је још 1918. године укидањем српске државности, а посебно је настављена идеологијом комунистичке власти. И данас се живи слична идеологија која даје легитимитет политици. Њу чини очекивање скока из „царства нужности у царство слободе“ Европске уније.

Државна власт увек тражи нове изворе прихода, а у кризним временима очајнички тражи нове изворе финансирања. Тако је било и у време Велике депресије. А онда се појављује, како то каже Родбард, велики Кејнз са његовом модерном и “научном” економијом која каже да класични економисти нису знали ништа, и да државна власт има, не само право, већ и “моралну обавезу” да троши, троши, троши…; да улази из дефицита у дефицит у циљу “спасавања економије”…

Ако се зна све ово што се зна: да је ЕУ промашен концепт, да представља неодржив систем и да ће се пре или касније распасти, заиста је невероватно да се у Србији још није створила критична маса независних интелектуалаца која би отворено рекла оно што се пре или касније мора рећи – Србија нема шта да тражи у ЕУ и зато се под хитно мора окренути самој себи, морају се поништити све досад донесене одлуке у погледу ЕУ интеграција, и мора се прекинути процес разарања српске привреде. Што се пре то схвати – то боље.

Заиста је тешко речи шта је заправо власништво, a посебно, корпоративно власништво, данас. Jедноставно је поражавајуће стати на становиште да је приватизација по себи нешто добро, да је то увек корак напред – вероватно зато што је то »на линији«. Као што је поражавајуће и заузимање супротних ставова из идеолошких разлога.

Демократија, неолиберална, овај пут, показује се недостатном да решава проблеме које производе неограничене тајкунске иницијативе. Сад су се, одједном, сви сетили Глас-Стигловог закона што га је амерички Конгрес донео 1933. године, а да би раздвојио инвестиционо од комерцијалног банкарства. Кад је Велика депресија, у неолибералном тријумфализму, изгледала као легенда, закон је укинут. Било је то 1999. године. Деценију касније уследио је слом у Волстриту, неодољиво подсећајући на слом из 1929. године, због кога је поменути закон и донесен.

Срби су народ чврстог карактера – за разлику од већине других народа. Такав постојан карактер дошао је као последица успешне одбране од Византије, Турске, Аустрије, Немачке, Информбироа, а 1999. године и од Америке. Скупо смо платили своју непокорност. Али су велику цену платили и они који су целе деведесете провели идући из сукоба у сукоб са Србијом – од Хрватске 1991. до Косова и Метохије 1999. године. За то време Руси су се дигли из мртвих, а Кина развила у једну од најјачих и најбогатијих замаља света.