Побуна у Санџаку, заједно са мешањем Босанаца, дошла је баш у тренутку када је Србија желела да поднесе нову резолуцију о Косову Савету безбедности Уједињених нација. То је натерало неке српске политичке посматраче да тврде да је циљ свега овога да се врши притисак на Београд, како би Србија ублажила свој став о Косову. И то је она управо и урадила, подносећи Резолуцију коју је израдила заједно са ЕУ…

До друге половине 2010. године, у Србији се оформио радикални религиозно-политички покрет, који је поставио задатак да дезинтегрише, а у коначном резултату, промени постојеће стање у региону Рашка област (Санџак). Треба имати на уму и искуство етно-конфесионалног рата на територији Босне и Херцеговине, у току кога су се управо „санџаклије“ показале као нејнепомирљивији екстремисти.

Стратешки задатак Зукорлића јесте да се „проблем Бошњака“ изнесе на општебалкански ниво, и да се интернационализује. Његов основни савезник у идеји изношења територијалних претензија на територије на којима живе Бошњаци (Рашка област) јесте сарајевски реис-ул-улема Мустафа Церић.

Ако је “веома позитиван корак” за владу САД да се на европском тлу ствара “држава с огромном муслиманском већином”, онда са математичком прецизношћу можемо предвидети да ће Вашингтон дати ништа мање жустру подршку независном Санџаку који би повезивао Косово с Босном. Већ знамо да је безрезервно посвећен централизованој, постдејтонској Босни. За очекивати је да ће САД пружити подршку и сваком будућем Исламистану дуж Трансверзале: од (кон)федерализоване Македоније до помачко-исламске Источне Румелије у јужној Бугарској.

Често се каже да народ има власт какву заслужује. Ова тврдња је само делимично тачна. Делимично, јер не узима у потпуности у обзир узајамно деловање које се непрестано одвија између једног народа и његове елите. Ако је тачно да народ бира своје политичаре, тачно је и да политичка елита може обликовати расположење народа.

Која је то светска сила и ЕУ захтевала од српске Владе такву ризичну, расколну, краткоумну националну и државну политику? Ако јесте, у шта не верујем, нека се то јавно саопшти да се овако полуписмени и лаковерни више не свађамо због политике, слободе, грађанског и националног суверенитета, па да своје колективно постојање препустимо злој судбини на коју смо се одавно навикли.