Др Славенко Терзић је на трибини Фонда Слободан Јовановић на Коларчевом народном универзитету у Београду, 27. октобра 2011. године, одржао предавање “Рашка област и `санџачко питање`”. Ради се о ванредно значајној теми која постаје веома актуелна, а др Терзић као сарадник Историјског института САНУ је својом стручношћу и дугогодишњим систематским радом најквалификованији да отвори јавну расправу о њој. Уместо уобичајеног приказа трибине, објављујемо рад др Терзића, којег због природе трибине, одговора на бројна питања и временског ограничења није било могуће јавности представити непосредно и усмено у потпуности.

Утисак је да је све далеко отишло и да је “дух већ изашао из боце”. Сада је неопходна префињена политика како би се, пре свега, отклонили узроци подела и процеса све већег приклањања младих људи у Рашкој области радикалном, политичком исламу. И то без предрасуда о исламу као религији. Да ли Србија има такав политички капацитет и њена доминантна елита одговорност према судбини свих својих грађана и државе – то је за сада веома неизвесно.

ЕУ сматра да Србија у Рашко-полимској области води конфликтну политику. Постоји јавни захтев за међународнo присуство, САД предводе групу за помоћ Санџаку, установљен је институт за проучавање геноцида над Бошњацима, а појавила се и гласина о другом меморандуму САНУ. Списак евроатлантских неопходности за отварање питања старе Рашке је комплетиран. Неформална међународна група „Пријатељи Санџака“ формирана је јануара 2009. године.

Ко је растурио Југославију, познато је народу, али не и зашто, као ни ко су данашњи актери покушаја да се растури ово мало што је остало од Србије. На том растурању се ради тако што ће се стварати уједињени региони у разједињеној и преполовљеној Србији, само да би Млађа у старости, када га изда данашња снага и полет, могао пешице да оде где год да крене.

После захтева за аутономијом тзв. Санџака, из Зукурлићеве „кухиње“ стижу и негодовања због обележавања Савиндана као школске славе. Шта се крије иза тога? Политичари и аналитичари који су се бавили Зукрлићевим новим испадом, сматрају да му – с обзиром на политичку и верску противтежу коју има унутар муслиманске заједнице – не треба придавати већи значај. Како тврде, он неће битно утицати на погоршање ситуације у Рашкој области. Краткорочно гледано, вероватно су у праву. Нажалост, нисам сигуран да ствари дугорочно изгледају баш тако ведро.

Ко год да је пажљиво прочитао ту резолуцију, са којом се Србија углавном није упознала директно, већ преко свог еврофанатичног политичког и медијског комесаријата, могао је да сведочи о драматичној еволуцији европске идеје у српској владајућој класи. Та еволуција трајала је на свој начин од 2008, откако је Борис Тадић преузео комплетну власт у Србији, али је њен најважнији датум био 9. септембар прошле године, када је Србија под притиском из Брисела одустала од нацрта своје косовске резолуције…

Заокупљена хвалоспевима о великим успесима око остваривања резултата сарадње са суседима и регионима, постигнутим резултатима у скоро свим областима сем у области правосуђа где је било мањкавости, брзом путу који се отвара према Европској унији, власт више готово и да не помиње Косово и Метохију. За опасност која долази из Прешева, а пренета је из Албаније, Орхан Реџепи који је, иначе, на платном списку Србије као и сви његови истомишљеници, зна да неће одговарати. Он јавно каже како ће Прешево, већ за четири године, бити део “Велике Албаније”.

Наша власт је преломила да уради што је до ње, како би Србија дигла руке од Косова. Очито, спремна је и да (кон)федерализује земљу, али вероватно би и она хтела да избегне да „региони“, бар у једном делу, постану и националне републике унутар Србије. У складу са тим, покушава да задовољи муслиманске захтеве тако да не изађе из оквира грађанског модела прекомерне „регионализације“. Зато је, једино на простору Санџака, УСР предложио да границе будућих региона не уваже постојеће административне међе

Разбијање Исламске конференције је, такође, у функцији нечега другог, а то је војни напад на Иран. Ако је судити према кодираном дипломатском језику Америке и Запада, припремама јавног мњења и врсти концентрације америчке војне силе у Индијском океану и Персијском заливу, чини се да је одлука о ваздушном нападу на Иран већ донета. Изгледа да је пређена “црвена линија”. Неопходно је, међутим, претходно, поред осталог, неутралисати, и елиминисати утицај у јавности, Исламску конференцију.

Побуна у Санџаку, заједно са мешањем Босанаца, дошла је баш у тренутку када је Србија желела да поднесе нову резолуцију о Косову Савету безбедности Уједињених нација. То је натерало неке српске политичке посматраче да тврде да је циљ свега овога да се врши притисак на Београд, како би Србија ублажила свој став о Косову. И то је она управо и урадила, подносећи Резолуцију коју је израдила заједно са ЕУ…