Није Србија унапред одбацила идеју о приступању Европској унији, већ је напротив у једном тренутку постојало широко расположење у јавности да се иде овим путем. Шта се онда заправо догодило? Није прва Србија променила однос према ЕУ, него је Брисел суштински променио однос према Србији. Или да будем одређенији, Брисел је злоупотребио поверење које је у Србији постојало према ЕУ.

Последњи уступак српских власти на жртвеник евроатлантских интеграција представља постизање „Договора о Интегрисаном управљању прелазима између Косова и централне Србије тзв. ИБМ протокол“. Оправдање и образложење постигнутог договора, представља се као велика победа (додуше са горким укусом што признају и српске власти), иако суштински представља још један корак ка признавању државних прерогатива тзв. Републике Косово као државног ентитета.

Драги пријатељи, ви који нам помажете на опредељеном “европском путу”, верујемо да ћете разумети нашу жељу да једног дана престане да се ревитализује увереност да нас треба због нечега условљавати, уцењивати и кажњавати. Очекујемо да нас разуверите да сво ово време нисмо у чекаоници наших неостварених жеља и наших заблуда. Да нам пружите уверавања да смо ипак у чекаоници смисла.

По величини губитака које је остварила, као и имајући у виду пут којим се креће, ова Влада (континуитета) опасно угрожава опстанак Републике Српске. Производећи огромно сиромаштво и незапосленост, уништавајући властиту привреду, трошећи крајње неразумно огромне износе средстава, прекомјерно се задужујући, распродајући природна богатства Влада непосредно угрожава опстанак народа на овим просторима.

Проблем је у томе што дискурс неојугословенства и даље доминира српском друштвено-политичком стварношћу, кроз причу о добросуседским односима на путу евроинтеграција. Они који мантру о погрешној политици форсирају су по правилу евроунијате, па због тога имају и доста медијског простора. Причу о добросуседским односима као императиву на путу ка ЕУ заснивају на мантри о погрешној политици, не би ли спровели национално помирење по коминтерновском моделу…

Хамлетовско питање, како неки тврде, за немогућу државу БиХ, је већ дуже времена у нашој јавности слиједеће: којем се царству, америчком или руском, приклонити? Штета је, што ова земља није нормална и што је у суштини бандитска, окупирана, колонизирана и дјељива по перверзној вољи страних “хуманиста”. Ипак, питање је дјеломично добро, јер је биполарна подјела свијета постала очита реалност. Чињеница је, да је након двије деценије апсолутне доминације америчког царства, друго царство је већ ту, оно руско, просперитетно, изникло као феникс из пепела након што је изгледало упропаштено од Горбачова и Јељцина.

Нема једноставних решења, нема чаробног штапића, нема идеалних геополитичких избора који нас могу преко ноћи извући из ове ситуације. Нема формуле за боље сутра. Има само рада, одрицања, планирања и континуитета. Уколико успемо да у континуитету спроводимо одређену политику која је плод општег консензуса и националног договора, имаћемо шансу за опстанак. У супротном, удавићемо се у страначким зађевицама и регионалним поделама. Нико неће доћи са стране и решити наше проблеме, наше проблеме морамо да решавамо сами. Никоме није стало до нас онолико колико би нама морало бити.

Језик је, као средство комуникације истовремено и један од важних елемената идентитета народа и претеча настанка нације као групе људи која међу собом несметано комуницира и размењује идеје. Уствари, коришћење истог језика је и један од предуслова, а и начин за територијално, физичко, културно и духовно повезивање људи. Изузетака наравно има, али они само потврђују правило.

Увек је Косово тема за коју се треба борити, зато што је питање митологије кључно питање опстанка једног народа. Косово нешто чега се не треба одрицати никада и ни по коју цену. Арсланагића мост и данас стоји, а извесно је да га је градио баш Хајдар-бег Кустурица. Ја сам, ето, изгледа наставио да градим, по Србији, Републици Српској и Босни и да тај инстинкт и даље развијам.

Реч је о филму, који носи старо српско име „Немања“, чије снимање се одвија у Требињу, граду који важи за херцеговачку престоницу православља. Филм се снима за мексичку продуцентску кућу, а бави се различитим религијама. Део од десетак минута у коме ће бити представљена православна религија поверен је баш Емиру Кустурици, који већ неколико дана проводи у медитеранском граду. Филмско дело које ће, ако све буде по плану, гледаоцима бити приказано половином идуће године, религију приказује са антрополошког становишта.