Прво је био неуспели покушај да се политички простаклук Андреја Николаидиса произведе у тобожњу сатиру коју прост пук није умео да препозна као литерарни жанр, уметничко дело које не треба читати у политичком, већ у књижевном кључу. Када се испоставило да смо Николаидиса прочитали од почетка до краја и да ту засењивање простоте не помаже, Чедомир Јовановић се прекјуче одважио на једну другу, сасвим оригиналну врсту (зло)употребе књижевности у политичке сврхе.

Најбољи начин да се Србија и Српска повезују јесте да што више и јаче економски сарађују. То нас је и највише руководило када смо 2006. године донели чврсту одлуку да Телеком Србије мора да победи на тендеру за куповину Телекома Српске. Ниједна инвестиција Србије није скупа ако се том инвестицијом развија Република Српска. На све могуће начине треба међусобно повезивати привреде Србије и Српске, а то и у чисто економском рачуну јесте и у интересу Србије.

Заиста могу да разумем, и то је постао саставни део политике, да се на различите начине оспоравају политички противници. Али, ако је нешто превршило сваку меру и превазишло сва могућа дозвољена средства политичке борбе, то су управо такве смишљено употребљене лажи и оптужбе. Толико сам држао до морала и закона да нико и никада не може рећи да сам и пребијену пару узео за себе.

Није Србија унапред одбацила идеју о приступању Европској унији, већ је напротив у једном тренутку постојало широко расположење у јавности да се иде овим путем. Шта се онда заправо догодило? Није прва Србија променила однос према ЕУ, него је Брисел суштински променио однос према Србији. Или да будем одређенији, Брисел је злоупотребио поверење које је у Србији постојало према ЕУ.

Последњи уступак српских власти на жртвеник евроатлантских интеграција представља постизање „Договора о Интегрисаном управљању прелазима између Косова и централне Србије тзв. ИБМ протокол“. Оправдање и образложење постигнутог договора, представља се као велика победа (додуше са горким укусом што признају и српске власти), иако суштински представља још један корак ка признавању државних прерогатива тзв. Републике Косово као државног ентитета.

Драги пријатељи, ви који нам помажете на опредељеном “европском путу”, верујемо да ћете разумети нашу жељу да једног дана престане да се ревитализује увереност да нас треба због нечега условљавати, уцењивати и кажњавати. Очекујемо да нас разуверите да сво ово време нисмо у чекаоници наших неостварених жеља и наших заблуда. Да нам пружите уверавања да смо ипак у чекаоници смисла.

По величини губитака које је остварила, као и имајући у виду пут којим се креће, ова Влада (континуитета) опасно угрожава опстанак Републике Српске. Производећи огромно сиромаштво и незапосленост, уништавајући властиту привреду, трошећи крајње неразумно огромне износе средстава, прекомјерно се задужујући, распродајући природна богатства Влада непосредно угрожава опстанак народа на овим просторима.

Проблем је у томе што дискурс неојугословенства и даље доминира српском друштвено-политичком стварношћу, кроз причу о добросуседским односима на путу евроинтеграција. Они који мантру о погрешној политици форсирају су по правилу евроунијате, па због тога имају и доста медијског простора. Причу о добросуседским односима као императиву на путу ка ЕУ заснивају на мантри о погрешној политици, не би ли спровели национално помирење по коминтерновском моделу…

Хамлетовско питање, како неки тврде, за немогућу државу БиХ, је већ дуже времена у нашој јавности слиједеће: којем се царству, америчком или руском, приклонити? Штета је, што ова земља није нормална и што је у суштини бандитска, окупирана, колонизирана и дјељива по перверзној вољи страних “хуманиста”. Ипак, питање је дјеломично добро, јер је биполарна подјела свијета постала очита реалност. Чињеница је, да је након двије деценије апсолутне доминације америчког царства, друго царство је већ ту, оно руско, просперитетно, изникло као феникс из пепела након што је изгледало упропаштено од Горбачова и Јељцина.

Нема једноставних решења, нема чаробног штапића, нема идеалних геополитичких избора који нас могу преко ноћи извући из ове ситуације. Нема формуле за боље сутра. Има само рада, одрицања, планирања и континуитета. Уколико успемо да у континуитету спроводимо одређену политику која је плод општег консензуса и националног договора, имаћемо шансу за опстанак. У супротном, удавићемо се у страначким зађевицама и регионалним поделама. Нико неће доћи са стране и решити наше проблеме, наше проблеме морамо да решавамо сами. Никоме није стало до нас онолико колико би нама морало бити.