У потрази за моделом књижевне интерпретације којем би се књига коју вечерас представљамо најмање опирала, налазим да је југословенска урођена осредњост као теоријски исказ најподеснији улаз у унутрашњу логику мемоара Хрвоја Магазиновића „Кроз једно мучно стољеће“. Појавних облика југословенске урођене осредњости у књизи има колико год нам је потребно.

Муслимани се морају суочити са потребом реформе ислама, сматра Иршад Мањи и то у правцу његовог схватања какво је било у златном веку ислама. Ова надасве аналитична и крајње аргументована књигу појавила се 2003. године и одмах је постала хит у свету. До сада је преведена на преко 30 светских језика, али не и на српски. Муслимани се морају суочити са потребом реформе ислама, сматра Иршад Мањи и то у правцу његовог схватања какво је било у златном веку ислама.

Када новинар направи избор својих текстова објављиваних у периоду дужем од две деценије, и свој професионални рад сажме у форми књиге око две стотине страна, тиме је потписао животно дело. Драгана Милосављевића, дугогодишњег извештача ТАНЈУГ-а из Африке, Италије и Швајцарске, као писца, пре свега одликује јединствен, експресиван књижевни стил, који му је вероватно урођен, пошто га године нису измениле, већ рафинирале.

Главна вредност Калабићеве књиге је у томе што је овом књигом представио важне приватне и интимне мотиве који су владали политичком активношћу Чедомиља Мијатовића. У позадини Калабићевог труда намеће се јасан суд о личности Чедомиља Мијатовића, некритичног европејца који је развио посебну врсту моралне гипкости. Ту гипкост је немодерна Европа наградила, модерна Европа је игнорисала. Српски народ се од ње згражавао, а разумевања за њу је имала само корумпирана српска политичка чаршија на дугом путу интергације у савремену европску културу.

Управо је Мартин Хајдегер био тај који је покушао да оживи онтологију – и то у времену када је, за оне „савременē“, она била неповратно одсањани философски сан чије се поновно покретање сматрало нечувеним. Са друге стране, Хајдегер је био и тај који је за уши „традиционалиста“, који су тражили начине да философија остане у границама традиционалне онтологије, изговорио оно за њих непојмљиво: биће је временитост.

Иако су текстови у овој књизи, по свом тематском садржају веома разнолики и, на први поглед, немају никакво тематско јединство, они, ипак, садрже једну нит која их чврсто повезује. Реч је о ауторовом настојању да, у време ерозије научног етоса и бруталног гажења људског достојанства, на примерима великих европских и значајних српских мислилаца, који су припадали различитим периодима савремене историје, укаже да су они у свом раду увек били “прожети духом самопоштовања, достојанства и слободарства, оним духом, суштаствено европским, којем људе учи Кантова етика.”

Из претходно реченог може се закључити да књига Обнова Косова има документаран карактер, али да је она и много више од тога. Са сваке њене странице одјекује не само позив на повратак традиционалним, универзалним, вредностима, већ и вапај за општом моралном обновом, упућен онима који живе у времену „опште вредносне конфузије“, у свету у којем „истина, правда, право, достојанство државе и народа не значе скоро ништа“.

Анализе и закључци углавном су добро засновани и врло убедљиви: Јовановићево тумачење феномена револуције (дефиниција револуције, психологија револуције, револуционарни фанатизам и његов тријумф, социолошко објашњење револуције), његова анализа модерне државе или тоталитарних режима у „поратној држави“ (фашизам, нацизам, комунизам). Због свега наведеног писац овог приказа снажно препоручује књигу Александра Павковића јер помаже у разумевању интелектуалне заоставштине Слободана Јовановића.