Књига под насловом “Рачак-потпуна истина”, која осветљава највећу светску превару после “Маркала”. Наиме, догађаји у селу Рачак су били разлог бомбардовања Србије у акцији “Милосрдни анђео”, како би се наводно спречила такозвана “хуманитарна катастрофа” на Косову и Метохији тј. “спасили” Албанаци од “етничког чишћења”. Аутори књиге су Зејнел Зејнели, новинар и публициста, и Богољуб Јанићевић, некадашњи начелник МУП-а у Урошевцу, данас у пензији.

Главна документаристичка вредност за читаоца, свакако је објављена фотографија документа којим је Никола Тесла почасно одликован насловом доктора наука од стране самог цара Франца Јозефа, 1907. године. Тај документ до сада није виђен ни у једном штиву на српском језику. Поред њега, тачније на следећој страни, фотографија документа Објаве рата Србији, из 1914. године, као да указује на суштинску амбивалентност односа Аустрије према Србима.

Књига Бранка М. Јевтића – Ознаке Југословенске војске у отаџбини је избалансиран спој језгровитих и садржајних текстуалних информација и изузетних, код нас први пут виђених фотографија, застава, униформи и ознака четника, припадника Краљевске југословенске војске и Југословенске војске у отаџбини. Она мора постати полазна тачка за све оне који желе да на нов, идеологијом неоптерећен начин, погледају у сопствену прошлост и у њој потраже путоказ и инспирацију за будућа достигнућа.

Прву књигу која се у оквиру политичких теорија на универзалан начин бави догађајима од светско-историјског значаја, написали су као аутори и приређивачи текста, Мр Горан Буџак и Мр Јово Марковић, а у издању ИК „Пешић и синови“, 2010. године, Београд. По проблемском захвату и композицији на 240 страна, са цитатима и специјалним прилозима, књига је посвећена недавно преминулом проф. академику др Михајлу Марковићу…

Модернизација за евроазијце није само циљ за себе, Дугин зна и осећа потребу да прединдустријска парадигма са индустрисјком и постиндустријском, може сапостојати и то у географски једиственом сектору, што претпоставља јасну диференцијацију, Русији је неопходна евроазијска премопдерна, модерна и постмодерна, као модул – који не само да спаја, већ и постаје филтер,интерфејс за садејство са глобалном финансијским институцијама, али они морају пратити и дозирање и квалитативну диференцијацију информационих импулса, који се добијају на улазу.

Иако је “постмодерна” баш у Србији показала своје најружније лице, Срби данас јако зазиру од свевидећег “ока Саурона”, које их мотри са куле коју му је подигао Холм Зундхаузен. “Орци” меке окупације више не пале српске библиотеке, већ “реконструкцијом која тече” затварају наше библиотеке и музеје како би спровели “денацификацију” у народу који није био, нити могао бити, нацистички. Мали број српских књижевника данас располаже осећајем да се независност критичког духа може очувати у историографији.

У потрази за моделом књижевне интерпретације којем би се књига коју вечерас представљамо најмање опирала, налазим да је југословенска урођена осредњост као теоријски исказ најподеснији улаз у унутрашњу логику мемоара Хрвоја Магазиновића „Кроз једно мучно стољеће“. Појавних облика југословенске урођене осредњости у књизи има колико год нам је потребно.

Муслимани се морају суочити са потребом реформе ислама, сматра Иршад Мањи и то у правцу његовог схватања какво је било у златном веку ислама. Ова надасве аналитична и крајње аргументована књигу појавила се 2003. године и одмах је постала хит у свету. До сада је преведена на преко 30 светских језика, али не и на српски. Муслимани се морају суочити са потребом реформе ислама, сматра Иршад Мањи и то у правцу његовог схватања какво је било у златном веку ислама.

Када новинар направи избор својих текстова објављиваних у периоду дужем од две деценије, и свој професионални рад сажме у форми књиге око две стотине страна, тиме је потписао животно дело. Драгана Милосављевића, дугогодишњег извештача ТАНЈУГ-а из Африке, Италије и Швајцарске, као писца, пре свега одликује јединствен, експресиван књижевни стил, који му је вероватно урођен, пошто га године нису измениле, већ рафинирале.

Главна вредност Калабићеве књиге је у томе што је овом књигом представио важне приватне и интимне мотиве који су владали политичком активношћу Чедомиља Мијатовића. У позадини Калабићевог труда намеће се јасан суд о личности Чедомиља Мијатовића, некритичног европејца који је развио посебну врсту моралне гипкости. Ту гипкост је немодерна Европа наградила, модерна Европа је игнорисала. Српски народ се од ње згражавао, а разумевања за њу је имала само корумпирана српска политичка чаршија на дугом путу интергације у савремену европску културу.