Демократска странка Србије и њен лидер Војислав Коштуница пред мајске изборе заузели су нови, тачније стари и допуњен политички курс: Србија треба да буде политички и војно неутрална у односу ЕУ, НАТО, САД, Русију и све друге земље. Можда Коштуница и јесте досадан у инсистирању на поштовању изворних политичких начела, одбрани Косова, поштовању Устава, српске традиције и отварању дебате о томе шта Србија добија, а шта губи на путу ка ЕУ. Али мора се признати да је у томе доследан.

Пресудан утицај на српску политику данас имају страни амбасадори, чија реч је неприкосновена. Дипломатија је у претходним годинама суштински променила установљена правила и дипломатске кодексе, барем у Србији. Супротно Међународном односно Дипломатском праву и Бечкој конвенцији, страни амбасадори су почели да се баве унутрашњом политиком земље у којој су гости.

Пре неколико месеци добио сам узнемирујуће писмо са молбом за помоћ од свог истомишљеника Бена Будара – класика србо-лужичке књижевности, песника и приповедача. Читав свој живот Б.Будар је посветио ствари очувања и множења културног наслеђа Лужичких Срба – реликтног словенског народа који живи у Лужицама, на територији Немачке и који је данас, у демократској Немачкој, доведен до могућности да потпуно нестане…

Активна политичка неутралност омогућава Србији да има развијену економску сарадњу са Европском унијом и САД, а да истовремено не потпадне под њихово старатељство. Исто тако, неутралност омогућава да са Русијом имамо најбоље и пријатељске везе и представља гаранцију да се Србија никада неће сврставати у било који савез против Русије.

Да, данас се намеће питање не залажу ли се и постмодернисти као и некада комунисти за својеврсно одумирање или нестајање државе, тако да њихов поход на државу као државу, без обзира на природу политичког поретка, постаје удар на саму демократију и слободу појединца? Зато с разлогом морамо да се запитамо шта ће остати од демократије у савременим постдемократским друштвима?

Већ овлашна анализа додељивања само неких престижнијих награда и признања, да их набрајамо било би одвећ заморно и монотоно, показала би свеколику и често погубну разноликост критеријума. При чему су најгора она решења која проистичу из дневнополитичких, партијских и неретко родбинских интереса…

Грубо речено, наша земља прошла је кроз све наведене фазе ‘’болне цивилизацијске трансформације,’’ пацификована је, начињена глобално подобном и претворена у шраф мондијалистичке машинерије. Најпре долази до потискивања националног идентитетског обрасца и успостављања доминације Западног културног модела, затим се ствара споља контролисано, политички инструментализовано цивилно друштво које ванинституционалним путем покушава да обори непослушни и “отпаднички режим”.

Оваква ЕУ, каква је до јуче била, више неће постојати. Она је у дубокој кризи и неизвесно је да ли ће се преуредити у две или више колона и да ли ће уопште опстати. Политичка неутралност, како јој и име каже, не значи да би Србија била против ЕУ или било кога, већ напротив, желимо са ЕУ, са државама чланицама ЕУ, али и са свим осталим земљама да имамо развијену економску сарадњу. Наша привреда трпи штету од потписаног ССП са ЕУ. Политичка неутралност је зато и права основа за економски опоравак и развој Србије.

Прво је био неуспели покушај да се политички простаклук Андреја Николаидиса произведе у тобожњу сатиру коју прост пук није умео да препозна као литерарни жанр, уметничко дело које не треба читати у политичком, већ у књижевном кључу. Када се испоставило да смо Николаидиса прочитали од почетка до краја и да ту засењивање простоте не помаже, Чедомир Јовановић се прекјуче одважио на једну другу, сасвим оригиналну врсту (зло)употребе књижевности у политичке сврхе.

Новац Саудијаца и чак Ирана, дипломатија Анкаре, владари из сенке преко баре, уз сорошевску штампу и енглески цинизам, који својевремено није хтео видети ни вишемилионски геноцид над Јерменима, само да кроз Босфор не прође руска крстарица ка топлим морима, али више од свега неслога самих балканских хришћана – све то представља реалну опасност у перспективи, која би могла не само да створи нова Косова широм Балкана, већ и да их постепено споји у зелену трансверзалу.