Посланичка група Демократске странке Србије доставила је предлог сопствене декларације о Косову, којом предлаже прекид преговора Београда и Приштине, стављање ван снаге постигнутих договора, као и одбијање захтева за нормализацију односа са Косовом и Метохијом. О декларацији, као и о погледима на другачија решења односа са Косовом, за “Актер” говори Слободан Самарџић, потпредседник ДСС-а и бивши министар за Косово.

Данас се званичници Приштине сликају поред споменика озлоглашених фашиста Шабана Полуже, Мехмеда Градице, Џафера Деве, Адема Воце… Па због фашисте Шабана Полуже и његових следбеника на Космету је уведена војна управа почетком 1945. године, а због тих албанских фашиста, балиста, који су се крили по шумама до краја 1948. године, погинуло је 700 партизана док је 1.300 њих рањено. У последње три–четири године, албански фашисти су добили споменике у ”демократском” Косову док свет ћути.

Све и да у ЕУ ствари овако функционишу, да она располаже минимално функционалном заједничком спољном и безбедносном политиком, да су овлашћења њених законодавних органа без постојане котроле држава чланица, она Србију не би узимала довољно озбиљно, као што то није ни до сада чинила. И то неће ни убудуће чинити све док Србија не реши своје државно питање. Споразум за Србију још није ступио на снагу, нити ће уколико га не ратификује, поред Србије и 27 држава чланица Уније. Довољно је да макар једна од њих закључи да Србија не испуњава услове…

У суштини, нова Мисија ОУН је добила дозволу да под заставом ОУН настави војну операцију НАТО на отимању читаве територије Либије. Истовремено, како то показује правна анализа, копнена војна операција у Либији не може да послужи као легитимација, чак и ако се води под заставом ОУН. Дејства ОУН су исто тако противправна, потпуно исто као и дејства НАТО. Међутим, најзлослутнији је циљ да се „прошири зона дејства државне власти“. Обзиром да под „државном влашћу“ Уједињене Нације сада подразумевају само ПНС, Мисија ОУН добија налог да изводи операције гушења отпора либијског народа у побуни против ПНС и стране агресије.

Евроскептична партија смо постали 2007. године. Нас је пре свега определио однос ЕУ према Косову. Независно од Косова, ЕУ се суочила са својом кризом, са кризом проширења и најзад са економском кризом. То је данас другачија структура од оне из деведесетих година, сада улази из кризе у кризу и не помаже никоме на западном Балкану. Све се своди на то да политичка класа једина има користи од тога. То је неки свет који лепрша око фондова, они себи праве чапрас диван, уживају и чини им се да живе Европу, као што је некадашња комунистичка класа у Југославији живела комунизам на Дедињу…

Јасно је да је Руска Федерација спречила озваничење тзв. косовске независности у ОУН. Актуелни режим у Београду би вероватно био много срећнији да Москва има другачији став, па би тада народу рекао: „Ништа не можемо сами да урадимо, а Русија нам није помогла“. И муњевито би дигао руке од Косова, док би кривицу пред народом покушала да пребаци на Русију. Овако мора да изналази индиректне путеве трампе Косова и Метохије за илузије о европској перспективи Србије.

Борислав Стефановић и Едита Тахири договорили су се о кретању грађана и матичним књигама. Тако је започето финале у признавању државе Косово од стране српских власти. ЕУ тражи од Србије да успостави добросуседске односе са земљама у окружењу зарад евро-атлантских интеграција. То траже и од тзв. државе Косово. Разлика је у томе што већина чланица ЕУ Косово сматра независном државом, као и Србију (без Косова и Метохије), а онај мањи број прави се луд, као и српске власти.

Грађани Србије су дуго обмањивани европским интеграцијама. Цела Европа је у једном тренутку била против Коштунице јер није хтео да потпише ССП. То би било као да је признао Србију без Косова. Сатанизовање Коштунице са запада и у медијима одразило се на грађане. Људи су мислили да ће ући у ЕУ, да ће имати велике плате и лепо живети. Све што је лажно и што је направљено на трговини органима и највећем криминалу и корупцији који постоји данас у Европи нема шансе за дуги живот.

Велика западна криза, која је званично отпочела 2008. године, још увек је у својој почетној развојној фази. Она се не може решити постојећим инструментима, нити у оквиру садашњих институција, јер се управо међу њима крије и узрочник настанка кризе. Либерална концепција смањивања улоге државе у друштву и економији направила је већу штету него корист, јер се у пракси показало да се субјекти и појединци који контролишу крупни капитал понашају неодговорније од држава, а да је међународне организације-владине и невладине-значајно теже контролисати него било коју државну управу.

Ако смо Европљани као што се бусамо у прса, време је да вратимо оно што није „наше“ у руке оних чије је. Да прихватимо право на уживање приватне својине као једном од основних љуских права описаних у Општој декларацији о људским правима Уједињених нација. Господо из власти, пре него што изађете из станова које су на Дедињу и Сењаку отели ваши очеви, најпре изађите са јасним планом како да се реши питање реституције. Детаљан закон, јасне пројекције, јасне цифре и јасни извори финансирања.