Учествовање ОУН у сређивању афричких криза је све јасније почело да носи карактер њиховог подржавања, па чак и распиривања. Зато је жеља афричких земаља и Афричког савеза да се склоне од такве „подршке“ јасна, закономерна и легална. Процес је тек почео, али је смисао правца у коме се он креће сасвим јасан.

Од стране Вашингтона јасно је поручено да би тренуто „фокус Србије требало да буде на непосредном циљу, а то је обезбеђивање статуса кандидата за чланство у ЕУ, за шта је неопходно да Србија прихвати решење које ће уклонити 1244 са табле Косова. Американци нису желели чак ни да се осврну на Тадићев план о четири тачке…

Фонд Слободан Јовановић објављује нову књигу Војислава Коштунице “Зашто Србија, а не Европска унија”. Коштуница у књизи излаже сажети приказ своје целокупне политичке идеје, али и својеврсну идеолошку платформу за будућност. Књига је написана у форми дијалога који са Коштуницом воде чланови Фонда: Миле Савић, Слободан Самарџић и Александар Никитовић.

Овај наук има двоструки смисао. Онај који нас занима јесте еуфорија. Ми смо се бар тога нагледали. „Америка и Енглеска биће земља пролетерска!“, „Само ЕУ нема алтернативу“, „Само је ЕУ будућност Србије, а све остало пут у заборав и нестајање“. Уопште, нама изливи еуфорије и лака, а глупа и наивна решења уопште нису страна, а још у комбинацији са оваквом друштвеном климом дају најопасније а уједно и најсмешније продукте.

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је, међутим, у томе што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка.

Посланичка група Демократске странке Србије доставила је предлог сопствене декларације о Косову, којом предлаже прекид преговора Београда и Приштине, стављање ван снаге постигнутих договора, као и одбијање захтева за нормализацију односа са Косовом и Метохијом. О декларацији, као и о погледима на другачија решења односа са Косовом, за “Актер” говори Слободан Самарџић, потпредседник ДСС-а и бивши министар за Косово.

Данас се званичници Приштине сликају поред споменика озлоглашених фашиста Шабана Полуже, Мехмеда Градице, Џафера Деве, Адема Воце… Па због фашисте Шабана Полуже и његових следбеника на Космету је уведена војна управа почетком 1945. године, а због тих албанских фашиста, балиста, који су се крили по шумама до краја 1948. године, погинуло је 700 партизана док је 1.300 њих рањено. У последње три–четири године, албански фашисти су добили споменике у ”демократском” Косову док свет ћути.

Све и да у ЕУ ствари овако функционишу, да она располаже минимално функционалном заједничком спољном и безбедносном политиком, да су овлашћења њених законодавних органа без постојане котроле држава чланица, она Србију не би узимала довољно озбиљно, као што то није ни до сада чинила. И то неће ни убудуће чинити све док Србија не реши своје државно питање. Споразум за Србију још није ступио на снагу, нити ће уколико га не ратификује, поред Србије и 27 држава чланица Уније. Довољно је да макар једна од њих закључи да Србија не испуњава услове…

У суштини, нова Мисија ОУН је добила дозволу да под заставом ОУН настави војну операцију НАТО на отимању читаве територије Либије. Истовремено, како то показује правна анализа, копнена војна операција у Либији не може да послужи као легитимација, чак и ако се води под заставом ОУН. Дејства ОУН су исто тако противправна, потпуно исто као и дејства НАТО. Међутим, најзлослутнији је циљ да се „прошири зона дејства државне власти“. Обзиром да под „државном влашћу“ Уједињене Нације сада подразумевају само ПНС, Мисија ОУН добија налог да изводи операције гушења отпора либијског народа у побуни против ПНС и стране агресије.

Евроскептична партија смо постали 2007. године. Нас је пре свега определио однос ЕУ према Косову. Независно од Косова, ЕУ се суочила са својом кризом, са кризом проширења и најзад са економском кризом. То је данас другачија структура од оне из деведесетих година, сада улази из кризе у кризу и не помаже никоме на западном Балкану. Све се своди на то да политичка класа једина има користи од тога. То је неки свет који лепрша око фондова, они себи праве чапрас диван, уживају и чини им се да живе Европу, као што је некадашња комунистичка класа у Југославији живела комунизам на Дедињу…