Свака част на акцији против корупције у Новом Саду, али не и на свим учесницима. А нарочито не на “гласноговорнику” акције. И не творцима ове вести који су пропустили да у њој објаве више појединости о организатору скупа и о томе која удружења учествују у акцији, али су посветили ванредну пажњу речима “генсека” НДН-а. “Ди су имена” учесника? Да ли аутономашкој бирократији њихови новинари једноставно пружају услугу која се у рогобатној терминологији постмодерне зове “демиџ канчрол”?

Кад је алжирска и мароканска делегација Парламентарне скупштине ОЕБС најурена с Тадићевог пријема због нечије наводне грешке, синула ми је идеја да у Скупштини поставим неколико реторичких питања министру Вуку Јеремићу. Изнео сам неколико чињеница. Једна је да су Алжир и Мароко сада миљеници Савета Европе и ЕУ, јер се сада тамо спроводе некакве реформе. Друга је да нису признале тзв. независно Косово. Трећа је да постоје државе које такође нису признале тзв. Косово, а које нису миљенице ни Савета Европе, ни ЕУ, ни Вашингтона. Таква држава је Иран.

Суочена са финансијско-економском кризом без преседана Европска унија жури да са свог дневног реда скине питања, која су повезана са Балканом. Другог јуна у Сарајеву ће се одржати најрепрезентативнији ове године скуп, посвећен балканском региону – самит Европска унија – Балкан. Претходни самит 20. марта у словеначком градићу Брдо код Крања протекао је у знаку низа скандала и демарша, тако да се после одустајања од учешћа свих руководилаца Европске уније самит претворио у празну и неформалну седељку.

У насталој ситуацији постоје озбиљна питања и српским руководиоцима. Јер управо они, без обзира на све што се догађа на Косову и око њега, настављају да се моле Европској унији и куну у верност евроинтеграцијама. Самит ЕУ – Балкан 20. марта у Словенији представљаће тренутак истине и за Србе. На две столице не може седети не само Брисел, него и Београд.

Нисмо, желели да Албанци почну да убијају нас, па смо их пустили да и даље убијају Србе. Уместо да видимо шта ће се догодити ако кажемо “не” албанским захтевима и намерама, уз ризик да Американци притом схвате какви су им стварно њихови нови, најбољи пријатељи – што би, наравно, погоршало домаћу претњу терором – ми смо себи зајамчили већи, много тврђи, глобалнији проблем.

Принцип активне неутралности подразумева надоградњу на прокламовану војну неутралност Републике Србије, као и уважавање основа неутралности које произилазе из закључака Хашке конференције из 1907. године (неприкључивање једној од страна у сукобу, непружање оружане нити материјалне помоћи једној од страна у сукобу, недозвољавање коришћења властите територије за припремање или извођење оружаних акција од стране неке друге земље) као и каснијих тумачења да војна неутралност не значи и неактивност…

Током последњих недеља, као додиром (не)чаробног штапића, у Србији се развила велика дебата о чланству у НАТО. Са чуђењем примећујем да су у земљи из некаквих извора формиране многобројне експертске структуре које промовишу позитивно решење овог питања као приоритетни задатак спољне политике. Србија сарађује са НАТО-ом, као што то чини и Руска Федерација у складу са усаглашеним програмима…