Како је могуће да се у некој земљи изврши смртна казна над бившим министром војске, а да о томе не буде сачуван било какав податак. Другови из СУБНОР-а време је да се определите који део традиција „народноослободилачког рата и социјалистичке револуције“ баштините. Да ли у ваш тефтер да допишемо и 24000 недужно побијених? Само је њих 1650 осуђено пред војним судовима и то у поступку за који се може основано тврдити да није био поштен.

Нисам једина особа која је крајње запрепашћена чињеницом да је др Срђи Трифковићу забрањен улазак у Канаду. Та невероватна одлука је још више скандалозна по томе што је то био „ad hoc“ одговор на кампању мржње од стране самопрокламованих представника једне босанске етничке групе, која је на тај начин спроводила освету против друге етничке босанске групе. Да ли се на тај начин у Канади схвата појам „мултикултуризма“?

Власт је ове године секуларизовала комеморацију организовану поводом сећања на жртве фашистичке рације на новосадском Штранду. Када је новосадски градоначелник јасно ставио до знања да се неће обазирати на вољу верских организација, реакција челних људи покрајинске власти је наликовала чувеној зен причи: нит шта видели, нит шта рекли, нит шта чули.

Обим репресије и злочина који су починили победници у Србији у процесу револуционарног преузимања ни до данас није сагледан. Српски либерални савет је на основу пријава грађана за само месец дана прикупио преко податке за преко 10.000 лица која су била жртве политичког прогона. У целој источној Европи наследници комунистичке власти су се дистанцирали од ових злочина и извинули жртвама. Тиме је отворен пут за помирење…

Декларација о осуди злочина против Срба прилично је снебивљиви покушај да се скрене пажња међународне јавности на чињеницу да се према српским жртвама треба односити исто као и према другима. У Декларацији нема осуде злочина против Срба током рата у Словенији, током хрватских војних операција “Бљесак” и “Олуја”, српских жртава у Сребреници и њеним суседним општинама, ни осуде војне агресије НАТО-а.

Све у чему Запад није успио у Рамбујеу и бомбардовањем, остварено је 2005. године, када је потписан споразум између СЦГ и НАТО-а «копненим линијама комуникације», којим се регулише транзит НАТО војске и опреме, преко територије Србије и Црне Горе. Ниво државног суверенитета Србије постао је веома низак. Немогуће је уосталом сакрити, да алијанса руководи процесима који гуше самосталност и независност балканских словенских народа. Свједоци смо још увијек недовршеног процеса уситњавања и смањења тог простора.

Србија, даље, Декларацијом на себе преузима сукривицу не само за тобожњи геноцид у Сребреници, него, иако посредно, и за грађански рат у Босни и Херцеговини. Позивањем на поменуту пресуду МСП у Хагу, иако ријечи „геноцид” нема у тексту Декларације, Србија је посредно признала да се десило оно што се није десило, да су га извели они који нијесу могли извести оно што се није десило.

Починиоци ратних злочина су појединци а не народ, и као појединци морају даодговарају за почињене злочине. усвајањем посебне резолуције о Сребреници, Србија преузима одговорност за недела која није починила и за која није одговорна, и даје за право онима који тврде да је Република Српска изграђена на геноциду, чиме директно помаже њеном укидању.

Превазилажење ових дихотомија захтева да индивидуални злочини и индивидуалне жртве буду признате без обзира на етнонационални идентитет. Не учинити то служи само јачању колективизације злочина и продубљавању етничких подела. Неопходно је да све стране истраже своје историјске роле и одговорност – не само током раних 90-их, већ и дубље у прошлости – да би се избегли изазови историјског ревизионизма.

Данас је проблем Сребренице постао предмет политичке спекулације, у коју увлаче Србе, иако се појављује све више података да је Сребреница испланирана и добро изведена операција западних специјалних служби. Лаж о Сребреници се шири по свету огромном брзином и борити се са њом постаје све теже.