У свести већине Срба оружане снаге су традиционално посматране као симбол и гарант независности. Ново демократско руководство се на својим положајима снашло врло брзо. Нису крили да ће одмах, после жарко жељеног приступања програму „Партнерство за мир“, тежити пуноправном чланству у Атланском савезу. Према речима политичког аналитичара Бранка Радуна данас, некада снажна српска армија, после десетогодишњих реформи представља неспособну, слабу у моралном и техничком погледу формацију, коју изједају сталне ревизије од стране НАТО.

Историја Србије, Југославије и Европе којој смо припадали готово читав један век, само је потврђивала правило да се дипломатија могла „протезати“ само онолико колико је могла рачунати на свој „војни фактор“ и снагу својих традиционалних савезника. Наоружане, Србија и Југославија су биле фактор стабилности у региону.

Ни НАТО ни војна неутралност, ни било која друга опција Србији неће бити од помоћи уколико не развије сопствени систем одбране. У исто време, наша држава мора помно да прати потезе главних геополитичких играча света, пре свега, овог Савеза, и на изазове који су пред њом одговара мудро, оценили су генерал пуковник Бранко Крга и Мирослав Лазански, учесници трибине Фонда Слободан Јовановић, одржане у Коларчевој задужбини.

НАТО је сила у опадању. Она је изграђена да задовољи специфичне претње између 1949. и 1989. године. Када је хладни рат завршен и Совјетски Савез се распао, потреба за НАТО-ом је брзо опадала. Западни војни савез је био прави инструмент да се супротстави совјетској претњи, али те претње више нема а архитекти НАТО-а нису били у могућности да савез реконструишу као одржив инструмент у савременом свету. У ствари, постојање НАТО-а није много више од продужетка хладноратовске поделе у Европи у 21. веку.