Шта смо имали прилику да видимо? Излизане и изрежиране кадрове уличних сукоба – са одговарајућим аудио-визуелним ефектима – нараторско негодовање због „рушења“ Београда и неколико говорника који су само потврдили да више нико са професионалним интегритетом не може да брани тезе режимског гласила. Уместо истраживачког новинарства, гледали смо површно и селективно изношење већ познатих информација и потпуно необјашњено повезивање насиља са Дверима и Српском Православном Црквом.

Интелектуалци који су у годинама хладног рата читали угледне часописе као што су били британски Encounter, немачки Der Monat, француски Preuves итд., списак је дуг, нису могли знати да је иза ових часописа стајала CIA са својим људима, новцем, политиком и интересима.

Када новинар направи избор својих текстова објављиваних у периоду дужем од две деценије, и свој професионални рад сажме у форми књиге око две стотине страна, тиме је потписао животно дело. Драгана Милосављевића, дугогодишњег извештача ТАНЈУГ-а из Африке, Италије и Швајцарске, као писца, пре свега одликује јединствен, експресиван књижевни стил, који му је вероватно урођен, пошто га године нису измениле, већ рафинирале.

Дана 2.августа текуће године продат је „Њузвик“. Вашингтон Пост компанија, која је овај „недељни њуз магазин“ од 1961.године држала као „драгуљ у својој круни“, дала га је Сиднију Хармену – за 1 долар. На страну злурадост, али из свег пажљивог и упорног делања, које стоји иза овог посла, видљив је напор да се на све начине покуша сачувати магазин који је основан 17. фебруара 1933. године и који је уз „Тајм“ појам у светским размерама за тај жанр.

Један од најпознатијих колумниста Њујорк тајмса, велики љубитељ „експорта демократије широм света“ и пропагатор глобализације као „америчког начина живота“, Томас Фридман био је ових дана у Истамбулу. После пет година. Разочарање је видљиво већ из самог наслова његовог сочињенија: „Писмо из Истамбула“ и „Писмо из Истамбула – други део“.

Од новинара је друштво очекивало да делује „у некој мери субверзивно” у односу на власт. Оно што се у америчком новинарству зове watch dog. Новинар који није то имао, могао је добити улогу, етаблиране награде, али не и углед. Систем је био јачи, али је са зебњом уважавао лични став. Колико год је било поткупљено људи, то није значило да је купљена Идеја.

У просторијама Удружења новинара Србије (УНС), јуче, 5. маја, одржан је скуп подршке Светлани Васовић-Мекина, која је после дугогодишње, ванредно успешне каријере дописнице “Политике” из Љубљане, отпуштена с образложењем да је постала “технолошки вишак” у овој информативној кући.

УНС-у је вероватно познато да “Политика”, чији је сувласник држава Србија, по преком поступку отпушта запослене. Синдикати у Политици упозорили су да је отпуштање запослених спроведено на незаконит начин. Незванично сам обавештена да сам и ја на списку за отказ “као технолошки вишак”. Затражила сам од главног и одговорног уредника Политике Драгана Бујошевића и руководства Политике увид у податке ко је, када и на основу којих критеријума одлучивао о мени. Нисам добила одговор.

Процес претварања тзв. слободних новинара у најамнике у Србији је достигао сасвим озбиљан ниво. Кад је пре нешто више од годину дана умро Богдан Тирнанић Београд и Србија су се и симболички опростили од ере тежње ка слободном новинарству. Све што би могло да подражава то слободно деловање, данас се или бави другим послом или је друштвено маргинализовано. Уопште, одумире идеја о слободном новинару. Ради се по наруџбини.

Да ми нисмо преварени путници било би занимљиво посматрати како нас све заваравају на том путу за нигде. Како своје неуспехе покушавају да сакрију приказујући нам их кроз ружичасте призме својих маркетиншких експеримената. Морали сте приметити да, по њиховом речнику, људи у Србији не добијају отказ. Јер, сва та сила новонезапослених у жаргону овдашњих спин доктора само је радна снага „обухваћена рационализацијом”.