Коштуница, можда отвореније него икада до сада, говори јавно о Слободану Милошевићу, Зорану Ђинђићу, 5. октобру, Колубари, паљењу Амбасаде САД, Путину, патријарху Павлу, медијима, Викиликсу, али и о садашњим односима са Томиславом Николићем и Тадићевом ДС… “Ђинђић је убијен и трагично је завршио свој живот обављајући најтежи могући посао, а то је свакако посао премијера. Због те највеће могуће жртве, ту престаје свака полемика и морају се бирати речи да се разјасне различите политике које смо заступали.”

У будућим разговорима за формирање нове владе, ДСС ће се залагати за промену досадашње политике да ЕУ нема алтернативу, као и за успостављање новог државног циља: политичке и војне неутралности Србије. То је, за ”Новости”, најавио Ненад Поповић, потпредседник ДСС, који очекује да 2012. година донесе промену власти у Србији и формирање нове владе која ће да води одговорнију националну политику.

Када су десетине Срба са барикада летос дошле у митровачку болницу с ранама од ватреног оружја, с разлогом се поставило питање како су немачки војници добили дозволу да користе бојеву муницију против демонстраната, будући да у погрому од 17. марта 2004. ни метка нису испалили док су са Косова протериване десетине хиљада Срба и спаљиване средњовековне православне цркве. После се испоставило да нису имали дозволу да пуцају у људе како би заштитили “објекте”…

Ни цела Европа не може непривезана за велику руску лађу. НАТО је био војна алијанса против Русије. Он је то и данас. Остаће тако док Сједињене Државе, из рата у рат, не доживе пораз. Могу сломити независне државе свих малих народа на свету и онда липсати, јер је то неприродан, од историје отуђен, задатак Сједињених Држава. Неминовност је да се ЕУ не може одржати као војни савез са Сједињеним Државама, против Русије. У том погледу је и наша везаност са Русијом реална и нешто очекивано.

Глобална економска криза је јасно показала да је неопходно извршити и озбиљно преиспитивање стања у економској науци и то би могао да буде један од њених ретких позитивних ефеката. Светском економијом, бар у теоријском смислу, последњих 30-ак година, суверено влада идеологија неолиберализма, па се вешто стварао привид како је економска неолиберална мејнстрим теорија једина исправна наука, а другачији погледи су се проглашавали историјски превазиђеним или утопијама малобројних економских дисидената-маргиналаца.

Званични Београд, или “Двор” који се тако представља, узалудно покушава да се домогне Европске уније (ЕУ), ма шта то у овом времену значило, и још узалудније али одлучније настоји да се ослободи, одрекне, Косова и Метохије и косметских Срба зарад “Европе”. Ни једно ни друго не успева. Узалудан посао. Није проблем у енергији жеље и спремности, него у томе што “Двор” у Београду не разуме ни ЕУ, ни Космет а ни косметске Србе.

Проблем је у томе што дискурс неојугословенства и даље доминира српском друштвено-политичком стварношћу, кроз причу о добросуседским односима на путу евроинтеграција. Они који мантру о погрешној политици форсирају су по правилу евроунијате, па због тога имају и доста медијског простора. Причу о добросуседским односима као императиву на путу ка ЕУ заснивају на мантри о погрешној политици, не би ли спровели национално помирење по коминтерновском моделу…

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је, међутим, у томе што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка.

Цветковићева влада је довела Србију у веома незавидну позицију, па је тешко побројати најдратистичнија посртања и промашаје који ће, нажалост, погодити и наше потомство. Донет је статут Војводине који је у више тачака противуставан и федерализује земљу, те ствара нови проблем на северу републике. По питању Косова и Метохије направљене су најтеже грешке које су погубно удаљиле нашу јужну покрајину од Централне Србије.

Књига под насловом “Рачак-потпуна истина”, која осветљава највећу светску превару после “Маркала”. Наиме, догађаји у селу Рачак су били разлог бомбардовања Србије у акцији “Милосрдни анђео”, како би се наводно спречила такозвана “хуманитарна катастрофа” на Косову и Метохији тј. “спасили” Албанаци од “етничког чишћења”. Аутори књиге су Зејнел Зејнели, новинар и публициста, и Богољуб Јанићевић, некадашњи начелник МУП-а у Урошевцу, данас у пензији.