Проблем је у томе што дискурс неојугословенства и даље доминира српском друштвено-политичком стварношћу, кроз причу о добросуседским односима на путу евроинтеграција. Они који мантру о погрешној политици форсирају су по правилу евроунијате, па због тога имају и доста медијског простора. Причу о добросуседским односима као императиву на путу ка ЕУ заснивају на мантри о погрешној политици, не би ли спровели национално помирење по коминтерновском моделу…

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је, међутим, у томе што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка.

Цветковићева влада је довела Србију у веома незавидну позицију, па је тешко побројати најдратистичнија посртања и промашаје који ће, нажалост, погодити и наше потомство. Донет је статут Војводине који је у више тачака противуставан и федерализује земљу, те ствара нови проблем на северу републике. По питању Косова и Метохије направљене су најтеже грешке које су погубно удаљиле нашу јужну покрајину од Централне Србије.

Књига под насловом “Рачак-потпуна истина”, која осветљава највећу светску превару после “Маркала”. Наиме, догађаји у селу Рачак су били разлог бомбардовања Србије у акцији “Милосрдни анђео”, како би се наводно спречила такозвана “хуманитарна катастрофа” на Косову и Метохији тј. “спасили” Албанаци од “етничког чишћења”. Аутори књиге су Зејнел Зејнели, новинар и публициста, и Богољуб Јанићевић, некадашњи начелник МУП-а у Урошевцу, данас у пензији.

Корпоративни стручњаци за руде и минерале саопштили су крајем 2008. процену да резерве олова у „Трепчи“ износе 425.000 тона олова, 415.000 тона цинка и 800 тона сребра; да су резерве никла 185.000 тона и кобалта 6.500 тона; да су у руднику „Гребник“, јужно од Глине, доказане резерве 1,700.000 тона боксита. Четири тоне боксита садрже две тоне глинице, из којих се добија тона алуминијума. „Гребник“ би, дакле, могао да произведе 425.000 тона алуминијума. До сада утврђене резерве фероникла на Космету су 15,000.000 тона, али се процењује да су и много веће.

Посланичка група Демократске странке Србије доставила је предлог сопствене декларације о Косову, којом предлаже прекид преговора Београда и Приштине, стављање ван снаге постигнутих договора, као и одбијање захтева за нормализацију односа са Косовом и Метохијом. О декларацији, као и о погледима на другачија решења односа са Косовом, за “Актер” говори Слободан Самарџић, потпредседник ДСС-а и бивши министар за Косово.

Војно-техничким споразумом у Куманову, НАТО је званично одустао од захтева из Рамбујеа. У том војно-техничком споразуму, који је потврђен Резолуцијом 1244, пише да је Србија пристала на међународно војно присуство са значајним учешћем НАТО пакта, а не на НАТО окупацију. Од чега је то НАТО тачно одустао, потписујући Војно-технички споразум у Куманову? Одустао је од права на оснивање својих база у целој СР Југославији. Одустао је од захтева за коришћење свих саобраћајница, укључујући водене и ваздушне путеве, без надокнаде и примене домаћих закона.

Пре десетак година објашњавајући политику разоружавања Србије један НАТО официр ми је рекао да је Балкан одувек простор сукоба и да га у интересу Европе треба разоружати како би се омогућила трајна стабилност. Нисам им веровао ни тада, а не верујем им ни сада када под окриљем НАТО алијансе планирају формирање „Војске Косова“. Армије су одувек биле средство за успостављање „нове реалности“. Свако успостављање новог стања на Косову и Метохији последица је ратова и ангажовања војне силе било да се то дешавало 1912, 1915, 1918, 1941. или 1999. године.

Сазнајемо да су данас у Србији “екстремисти” они који се изјашњавају против жртве људи и народа, бацања уранијума и напалма, док умерене демократе знају да се жртва мора дати. Али, та жртва је далеко већа и крвавија од “меке трговине” Монтескијеа. То је права паганска крвава жртва. Ко тражи земљу, добиће је, ко тражи људе, добиће их, ко тражи благо, добиће га. Ко тражи жртву будуће наше деце у дуговима по свакој глави, и то ће добити.

Др Славенко Терзић је на трибини Фонда Слободан Јовановић на Коларчевом народном универзитету у Београду, 27. октобра 2011. године, одржао предавање “Рашка област и `санџачко питање`”. Ради се о ванредно значајној теми која постаје веома актуелна, а др Терзић као сарадник Историјског института САНУ је својом стручношћу и дугогодишњим систематским радом најквалификованији да отвори јавну расправу о њој. Уместо уобичајеног приказа трибине, објављујемо рад др Терзића, којег због природе трибине, одговора на бројна питања и временског ограничења није било могуће јавности представити непосредно и усмено у потпуности.