Немогуће је да постоји заједница од нешто преко седам милиона становника, а да се у њој ништа озбиљно не производи; таква алхемијска формула до сада није смишљења. Наш образовни и здравствени систем реформише светска банка, а не људи који се баве образовањем и здравством. Целу Србију реформише Међународни монетарни фонд, а безбедносне војне и полицијске системе − НАТО и његове афилијације; тако да је Србија у ствари земља која не располаже сама са собом.

Политика ЕУ нема алтернативу нам је протекле четири године показала лоше резултате. Плате су мање, инвестиције преполовљене, незапосленост је повећана, тешко се живи, а потписисвањем Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ изгубило се неколико стотина милиона евра“, навео је Коштуница. У овом тренутку капитал се окреће ка истоку, не иде у ЕУ. Поставља се питање колико је дошло инвестиција од потписивања ССП. Инвестиције су преполовљене.

На овим изборима посејали смо семе политичке неутралности заједно са више од 200 угледних јавних личности које су потписале наш проглас. Пошто је идеја да будемо исток западу и запад истоку истински добро семе, знам да ће млади Србије добити у своје време њене праве плодове. Политика одлазеће власти да ЕУ нема алтернативу је пример политичког екстремизма, док је политика неутралности синоним за политику сарадње са свим државама.

Просте су чињенице пред којима се налазимо. Србија као држава мора умрети да би живела велика европска држава и нови европски поредак. Срби као народ морају нестати да би опстали супарнички ентитети који настају на отуђењу и покрштавању, рађању нових нација политичком вољом и српском изнудицом, повлачењем и безнађем, без организованог отпора. Антисрби као носиоци антисрпске политике би да убеде народ да је боље да живи сами затражимо и добровољно легнемо у гроб Уније…

Сведоци смо трагичног парадокса, да се у име реалности, искуство предака мења за вересију срећне будућности коју нуде планери глобалне Империје. Зато уместо историјски зреле националне елите, која о садашњости суди на основу искустава из прошлости, због чега „ништа није за њ ново што сад бива у свету” (2), имамо гомилу скоројевића, који нова решења за националне и државне проблеме купују у антикварници код старог евроатлантског лихвара.

Да ли је заправо Дамјанич постао модел евросрбина за 21. век, а то ће рећи сународника чије је конвертитство исковано у крви и злочину. Јер, ако је то наш модел за ону Европу која нема алтернативу, онда је сасвим логично да алтернативу нема ни Јанош Дамјанич. Моји пријатељи и ја верујемо да слободни људи увек имају алтернативу и зато кажемо не моделу Јаноша Дамјанича. Зато је споменик морао да буде прекривен. Зато ће споменик морати да буде уклоњен. Доста је било!

Најважнија ствар за рад сваке владе јесте политика коју спроводи. Пошто се политика владајуће коалиције у основи своди на беспоговорно испуњавање захтева Брисела и Вашингтона, реконструисана влада ће несумњиво наставити да наноси штету економским, државним и националним интересима угрожавајући будућност грађана Србије.

Државотворна политика у новијој историји искључиво се везује за период две владе Војислава Коштунице од 2004–2008. године, када је успостављен национални консензус за доношење новог устава, када је Србија ефикасно бранила своје границе пред Саветом безбедности УН, када опозиција није излагана медијском и политичком линчу, када судство није било искасапљено, када су плате за сто евра биле веће него данас, када је са враћеним кредитима аранжман са ММФ-ом у потпуности завршен, када су реализоване највеће стране инвестиције.

Српска национална идеја мора да обухвати своје одређење кроз афирмацију свега што је била и што ће бити. Она мора превазићи самонегирање, које јој може донети само аутошовинизам, међусобне деобе и сукобе. Непостојање свести о јединству данашњих Срба је више него очигледно иако су исте вероисповести и етничког порекла. Управо непостојање снажног националног идентитета који је заснован на јединственом културном обрасцу условљава овај феномен.

Улога Наташе Кандић и њој сличних активиста квази-НВО сектора нема само антисрпску димензију, већ је и погубна по демократски развој нашег друштва. Докле ћемо то толерисати? Ако наши властодршци немају храбрости да започну геополитичку транзицију, морали би да у себи пронађу бар довољно мудрости да отпочну демократску трансформацију земље. Не заслужују ваљда Срби мање од арапских нација медијску отвореност, истинско уважавање људских права и свеколико поштовање демократских норми?