А шта се друго могло очекивати од једног суда за који је портпарол НАТО-а, злогласни Џејми Шеј, у јеку агресије на Србију, рекао да је бесловесно очекивати да МСП прихвати тужбу против неке од 19 земаља чланица НАТО-а које су бомбардовале Србију кад се зна да те земље тај суд финансирају. Председник Тадић је после саопштавања саветодавног мишљења МСП-а, суморна лица и тона, саопштио јавности да „Србија има јасан план дипломатских активности“ које треба да уследе. Неизбежно питање је ко је тај план сачинио?

Међународни суд правде донео је мишљење о Декларацији независности Косова коју је наша неука и заварана јавност доживела као потресно изненађење. Од конституисања УН па све доскора никада се право на самоопредељење није поимало и тумачило као основ за разбијање држава чланица УН. За овај Суд нису, међутим, пресудне правне норме које зајемчују територијални интегритет држава. Овај Суд се послужио инфантилном досетком…

Србија ће захваљујући садашњој власти бити забележена као једина држава која је питала МСП за мишљење да ли је њен део територије стварно њен. То је и једина власт у нашој историји која је међународни суд питала за мишљење да ли је Косово Србијa или није. Ово партијско јединство није само оправдање политике која је непотребно довела до поражавајуће одлуке МСП, већ оно има за циљ да унапред обезбеди амнестију од могућих и предвидљивих пораза у Генералној скупштини УН.

Шансе за наше скоро чланство у ЕУ су далеко мање него што су биле пре годину дана, а тада су биле веома мале. Уколико то неком у Србији није јасно, добро што бар постаје јасно званичницима ЕУ и држава чланица. Инсистирање да „Косово и европске интеграције више нису одвојени колосеци” ту више не помаже из једноставног разлога: европске интеграције су слепи колосек.

Суочена са финансијско-економском кризом без преседана Европска унија жури да са свог дневног реда скине питања, која су повезана са Балканом. Другог јуна у Сарајеву ће се одржати најрепрезентативнији ове године скуп, посвећен балканском региону – самит Европска унија – Балкан. Претходни самит 20. марта у словеначком градићу Брдо код Крања протекао је у знаку низа скандала и демарша, тако да се после одустајања од учешћа свих руководилаца Европске уније самит претворио у празну и неформалну седељку.

Поредак планетарне дистопије. Двомисао – новоговор, двоговор, управљање перцепцијом, стратегија TINA и стварна улога пропагандног слогана „ЕУ нема алтернативе, никада нећемо признати независност Косова”. Вук је толико сит, а преостале овце толико су хипнотисане и дезоријентисане да и саме мисле како су све на броју.

Србија, даље, Декларацијом на себе преузима сукривицу не само за тобожњи геноцид у Сребреници, него, иако посредно, и за грађански рат у Босни и Херцеговини. Позивањем на поменуту пресуду МСП у Хагу, иако ријечи „геноцид” нема у тексту Декларације, Србија је посредно признала да се десило оно што се није десило, да су га извели они који нијесу могли извести оно што се није десило.

Несувисла је тврдња да ЕУ нема алтернативу. Шта то значи? Да ако нема ЕУ, онда нема више ни живота, нема будућности, нема Србије? Која бесмислица… Нешто слично су „другови” тврдили пре више деценија о Југославији, самоуправном социјализму, несврстаности и Титу – а ено их на ђубришту историје, где ће завршити и овај злосрећни експеримент звани ЕУ.

Наставак преговора с циљем налажења решења које би било засновано на заједничком суверенитету или суверенитету преклапања, могао би бити једини пут за избегавање даљег застоја, обнављања сукоба или директне поделе Косова.

План албанских сепаратиста Косова да уз подршку САД и Европске уније угуше српски отпор на северу покрајине поприма све реалније обрисе. Изјаве власти Приштине и заоштрене међународне дискусије о косовском проблему омогућавају нам не само да изведемо закључак да албански екстремисти планирају оружану операцију, него и да представимо могући развој догађаја, расподелу улога…