Садашњи најближи Јеремићев сарадник Иван Мркић је у јавности познатији по надимку “чувар Слобиног трезора”, који је добио јер је деведесетих година, према медијским тврдњама, на Кипру наводно сачекивао финансијске пошиљке које је Милошевић слао дипломатском поштом. У дипломатској служби на Кипру Мркић је био од 1993. до 1999, прво као отправник послова, а потом као амбасадор. На место амбасадора у Јапану отишао је 2006. године и тада се у медијима подизала прашина уз тврдње да је Мркић сачекивао “финансијске пошиљке” на Кипру.

Одлука Међународног суда у Хагу и суђења Србима у Хашком трибуналу и Београду требало би да буду српска дежурна тема, ради помирења и извесније будућности. Да би се било изнад греха у вези с будућом судбином, потребно је да се рашчисти с глобалистичком фамом и погледа истини у очи. Срби окупирани, продати, информационо дезоријентисани, заплашени, духовно обогаљени, несложни и све старији, губе снагу. Зато су јавне личности дужне да искористе сваку истину која иде у прилог њиховом роду, да побољшају српски углед, статус и стање.

Посматрајући у трогодишњем периоду постојања ове владе само њене одлуке које су имале најдалекосежније негативне последице по садашњост и будућност српског народа, можемо их поделити на оне које су директно погађале превасходно Републику Србију, Републику Српску и српски народ у Црној Гори. Економија Србије доживљава у овом трогодишњем периоду тоталан крах. Важан савезник режиму у свему овоме су медији који се налазе под режимском контролом или су му на различите начине блиски.

Хашка пресуда хрватским генералима, осим оправданог задовољства што је попут извештаја Дика Мартија бацила још једно, другачије светло на цементирану слику о српској кривици и одговорности за рат у бившој Југославији, пробудила је у делу наше јавности нереални оптимизам у погледу решавања проблема које има српски народ брутално протеран из Хрватске, а затим и са КиМ. У тренутку распада СФРЈ вредност имовине српских предузећа у Хрватској износила је 1,8 милијарди евра.

Од медијске политике Тадићева екипа је направила целу политику, а посебно оно што чини Председник републике који је узурпирао уставне надлежности Владе Србије. Он је узурпирао 80 одсто наше спољне политике. Он би према Уставу требало да представља нашу државу у земљи и иностранству, а не да води читаву политику. Он је хладнокрвно јавно рекао да се одлука о тражењу мишљења МСП-а о Косову није доносила у Јеремићевом, већ у његовом кабинету. Тиме је директно прекршио Устав.

Иако неспособни у реалној политици на светској сцени они се окрећу старом добром домаћем политичком маркетингу. Прво су се у медијима смењивали политичари, режимски аналитичари и „стручњаци“ који су минимизирали штету од овакве одлуке суда, убеђујући нас како одлука заправо и није битна јер се не односи на суштину – сецесију, већ само на чин проглашења. Затим је следило ритуално закљињање да „никада никада нећемо признати косовску сецесију“.

Само се злонамерним предумишљајем може објаснити чињеница да је Србија унапред уништила своје изгледе на повољан исход тиме што је крајње дилетантски формулисала питање постављено МСП-у: “Да ли је проглашење независности привремених институција на Косову у складу са међународним правом?” Кључна личност је неименовани Тадићев саветник. Тај “саветник” је, од 15. маја 2007. до данас, министар иностраних послова Србије. А вукови, као што знамо, длаку мењају али не и ћуд.

Ко убудуће може веровати нашој политици? Може ли краткорочно средство одговарати трајним интересима Србије, или штетити, пошто су наши ресурси ограничени? Ово има посебан значај у контексту актуелне политике, која ограниченост ресурса једино уме решавати прикључењем на фондове ЕУ. Наши политички лидери се нису либили да у своју играрију уплету читав свет.

Безвредне су жртве које су страдале од геноцида који је извршио САД или његови клијенти. Вредне жртве су оне које су убили наши непријатељи и мете. Зато су страдали Муслимани жртве геноцида, а страдали Срби у „Олуји“ нису жртве етничког чишћења. НАТО снаге су војно поразиле Србију, а понашање српског Парламента је одраз понашања поражених људи који су се предали и одустали од било каквих циљева, осим да уваже циљеве оних који су их поразили.

А шта се друго могло очекивати од једног суда за који је портпарол НАТО-а, злогласни Џејми Шеј, у јеку агресије на Србију, рекао да је бесловесно очекивати да МСП прихвати тужбу против неке од 19 земаља чланица НАТО-а које су бомбардовале Србију кад се зна да те земље тај суд финансирају. Председник Тадић је после саопштавања саветодавног мишљења МСП-а, суморна лица и тона, саопштио јавности да „Србија има јасан план дипломатских активности“ које треба да уследе. Неизбежно питање је ко је тај план сачинио?