Средиште мисли Слободана Јовановића је теорија државе која повезује његово целокупно дело у један јединствени системски оквир. Због тога су сва питања којима се бавио, укључујућии разматрање односа политике и морала, у ближој или даљој вези са његовом теоријом државе. У раду се истражују могућа разрешења противречних макијавелистчких и платонистичких становишта о држави која су понуђена у Јовановићевом учењу. Државни орган делује морално ако извршава вољу државно-правне личности, а не своју или било коју вољу туђу држави

Ако је Добрица Ћосић због своје књижевне склоности да буде умерен и одговоран био благ у оцени здруженог и организованог злочиначког подухвата који је почињен над српским народом, ова одмереност и промишљеност је код Срђе Поповића замењена арогантим незнањем и обиљем мржње према српском народу. Жарковић је досегао до философског увида да не постоји српска мисао. Доследно овом философском смеру следи да ако не постоји српска мисао онда не би могла да постоји ни српска култура, ни српска књижевност, ни српска уметност.

Почетак Инсајдера је денунцирао алтернативне патриотске медије (Печат, Видовдан, Двери, Фонд Слободан Јовановић, Стандард и Српске Националисте) који су заједнички наступили на конференцији за штампу после дешавања 10.10. у Београду са захтевом да се покрене дијалог око питања које деле Србију као и да се пусте притворена омладина која је учествовала у антивалдиним демонстрацијама.

Поштоване колеге, Обраћамо вам се са захтевом да поништите своју одлуку о додељивању почасног доктората Београдског универзитета Мајклу Волцеру (Michael Walzer), професору Принстонског универзитета у Сједињеним Америчким Државама. Своју подршку агресији НАТО-а на Србију, неспојивој с елементарним нормама међународног права и цивилизованог морала, он је поновио и ових дана у интервјуима српским медијима.

Путујући по Србији и шире, упознајући различите људе и дружећи се са њима, схватили смо да је овај свет ипак богат поштеним и племенитим људима који и те како воле своју земљу и верују у њену бољу будућност. Ти људи не стављају себе испред других, па их зато и нема у јавности, у којој се форсирају разни опортунисти, бескичмењаци, страначки прелетачи, љуштуре без идеала и морала. Њихове слике нећете видети на насловним страницама таблоида…

У свом Протесту (од 14. јуна о.г.) поводом доделе почасног доктората амричком професору Мајклу Волцеру и осталим реаговањима до сада нисмо помињали стручност лауреата и предлагача. Развојем догађаја и нарочито реакцијама с Факултета политичких наука, као подносиоца званичног предлога, натерани смо да се изјанимо и по том питању. То чинимо у овом тексту, критичком анализом Предлога овог факултета у погледу начина образложења Волцерових заслуга за тако високо признање.

Од новинара је друштво очекивало да делује „у некој мери субверзивно” у односу на власт. Оно што се у америчком новинарству зове watch dog. Новинар који није то имао, могао је добити улогу, етаблиране награде, али не и углед. Систем је био јачи, али је са зебњом уважавао лични став. Колико год је било поткупљено људи, то није значило да је купљена Идеја.

Ако је све у калкулацијама како доћи и опстати на власти, и ако нема више јасне борбе политичких идеја, онда је све дозвољено, а то је најбржи пут да се земља нађе и трајно остане у овом беспућу. Одлазећи у Сарајево власт грубо крши Резолуцију 1244, која изричито налаже да наша јужна Покрајина на међународним скуповима мора бити заступљена под именом „Унмик Косово”.

Србија, даље, Декларацијом на себе преузима сукривицу не само за тобожњи геноцид у Сребреници, него, иако посредно, и за грађански рат у Босни и Херцеговини. Позивањем на поменуту пресуду МСП у Хагу, иако ријечи „геноцид” нема у тексту Декларације, Србија је посредно признала да се десило оно што се није десило, да су га извели они који нијесу могли извести оно што се није десило.

Нападајући Србију савезнички бомбардери летели су изузетно високо да би избегли противавионску ватру и своју кампању завршили су без губитака. Резултат је била огромна цивилна „колатерална штета”. У том смислу, Косово није био рат, већ нека врста лова: једна страна била је у потпуности заштићена, а друга није имала шансе да се ефикасно брани. Рат у коме је живот једног војника вреднији од живота многих цивила не може да буде ни моралан ни хуман.