EBRD је испунио план јер је уплатио око 60 милиона евра. Према томе, Влада Србије треба до краја ове године да издвоји 100 милиона како би задржала свој удео. Ако држава не уплати тај новац, EBRD аутоматски постаје већински власник – каже наш саговорник, који верује да ипак неће бити проблема са докапитализацијом јер је држава резервисала новац у буџету за те сврхе.

Све ове године Србија је без сопствене дугорочне стратегије економског развоја, која би била научно верификована и политички усвојена у Скупштини. Улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској и фискалној политици који се пишу у сарадњи (тачније, диктату) са ММФ. Усвајање меморандума и остваривање њихових циљева ММФ је наметнуо као услов за доделу кредита Србији и за њен приступ међународном тржишту капитала.

У тренутку велике економске кризе Република Србија из буџета субвенционише банке из ЕУ. Упркос економској кризи и негативној одлуци Европског савета у вези са кандидатуром Србије за чланство Србије у ЕУ од 9. 12., у буџету за 2012. се издвајају велика средства за такозване европске интеграције. Уместо да Република Србија усмери средства из буџета ка субвенционисању предузећа са доминатним српским капиталом, она се усмеравају ка компанији ФИАТ. Или, ка компанији која је у власништву једне од најбогатијих европских породица свих времена.

Не занемарујући економску кризу, кључни економски показатељи говоре о правим резултатима рада Владе. Драстично су повећани јавни дуг и буџетски дефицит, повећана је незапосленост… Три и по године обећања и самозадовољства, без било каквог упоришта у реалности. Затварање очију пред стварним проблемима основна је карактеристика понашања Владе. Макроекономске претпоставке за 2012. годину су реалан раст БДП од 1,5%, инфлација од 4,1%, раст зарада од 1,2%, раст продуктивности 0,9% и биланс текућег рачуна -8,4%.

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је, међутим, у томе што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка.

Код држава Еврозоне које су кризи, спољни дуг је ван сваке сумње превисок и одсликава слабости текућег биланса, али не само текућег биланса. Ирска и Исланд на пример, имају прекомеран спољни дуг јер су истворемено и значајни финансијски центри. Новац из иностранства се рециклирао кроз финансијски систем ових малих држава повећавајући њихов спољни дуг.

Индиректни рат Америке против Кине, започет пре неколико година пиратима у Индијском океану и много више у Јужном кинеском мору, а потом настављен у Египту и Либији, се шири у дубину Африке. Објаву председника Барака Обаме да Америка шаље “око 100 војника” у Уганду а потом и у друге земље Африке, већина хроничара види као поуздан наговештај нове фазе тог рата против Кине.

Иако је максимум до ког држава може да се задужује 45 одсто, после само годину дана од усвајања тог фискалног правила јавни дуг достигао 44,4 одсто. Пре само месец дана, према подацима Министарства финансија, укупни државни зајам био је на нивоу од 41,7 одсто, односно 13,79 милијарди евра. Овом повећању кумовало је најновије задуживање државе емитовањем обвезница на међународном тржишту од милијарду долара.

Актуелна криза Америке и Запада поприма историјске димензије и собом носи тектонске промене у свету. Западна криза ће због ововремене повезаности целог света и глобално институционализованог места Запада имати последице на све земље. Гувернер Енглеске банке, која је централна банка Уједињеног Краљевства, Сер Мервин Кинг каже да је реч о “најозбиљнијој финансијској кризи” од тридесетих година 20. века “ако не и било када у историји”. Због “необичних околности у којима се криза развија” искусни први банкар Краљевства ипак сугерише да би се пре могло говорити о највећој кризи у историји.

Ако претпоставимо да је садашњи спољни дуг од око 24 милијарде евра оптерећен просечном каматом од пет одсто и да се износ спољног дуга неће мењати у наредних десет година, само за камате треба обезбедити 12 милијарди евра. У последњих неколико година држава се знатно задужила, како у девизама, тако и у динарима, и она по свим објективним рачуницама спада у високозадужене земље: њен спољни дуг је де фактознатно прешао критичних 80 одсто БДП-а, а јавни дуг је, реално, знатно изнад критичних 45одсто.