Све и да у ЕУ ствари овако функционишу, да она располаже минимално функционалном заједничком спољном и безбедносном политиком, да су овлашћења њених законодавних органа без постојане котроле држава чланица, она Србију не би узимала довољно озбиљно, као што то није ни до сада чинила. И то неће ни убудуће чинити све док Србија не реши своје државно питање. Споразум за Србију још није ступио на снагу, нити ће уколико га не ратификује, поред Србије и 27 држава чланица Уније. Довољно је да макар једна од њих закључи да Србија не испуњава услове…

У суштини, нова Мисија ОУН је добила дозволу да под заставом ОУН настави војну операцију НАТО на отимању читаве територије Либије. Истовремено, како то показује правна анализа, копнена војна операција у Либији не може да послужи као легитимација, чак и ако се води под заставом ОУН. Дејства ОУН су исто тако противправна, потпуно исто као и дејства НАТО. Међутим, најзлослутнији је циљ да се „прошири зона дејства државне власти“. Обзиром да под „државном влашћу“ Уједињене Нације сада подразумевају само ПНС, Мисија ОУН добија налог да изводи операције гушења отпора либијског народа у побуни против ПНС и стране агресије.

Евроскептична партија смо постали 2007. године. Нас је пре свега определио однос ЕУ према Косову. Независно од Косова, ЕУ се суочила са својом кризом, са кризом проширења и најзад са економском кризом. То је данас другачија структура од оне из деведесетих година, сада улази из кризе у кризу и не помаже никоме на западном Балкану. Све се своди на то да политичка класа једина има користи од тога. То је неки свет који лепрша око фондова, они себи праве чапрас диван, уживају и чини им се да живе Европу, као што је некадашња комунистичка класа у Југославији живела комунизам на Дедињу…

Постмодерно право мора да се окрене тој тајни, или да умре у болним конвулзијама „политичке реалности“. То је једно судбинско или-или. Изван судбине сваки избор је само привремено решење. Ми не можемо да бирамо судбину, остаје само да прихватимо њен изазов. Тада нам опет стоји на располагању „чиста божанска сила“ која истински влада, док су све друге само пролазне моћи које се дешавају са њеним допуштењем; сила која је „обележје и жиг, никада средство светог извршења“.

Либијски догађаји последњих недеља су питање легитимности власти са гледишта међународног права од апстрактно теоријског учинили потпуно конкретним. Прво је цео низ западних лидера искористио концепцију легитимитета да би образложио војну операцију против Либије. Затим је та идеја уобличена у јединствену позицију чланова клуба Г-8. Декларацијом „Нова приврженост слободи и демократији“ ова идеја је, уз несвојствену озбиљним политичким документима патетику, проглашена на самиту Г-8 у мају 2011.

За стицање статуса кандидата за чланство ЕУ Србија плаћа делом своје територије. Запад, поборници „Велике Албаније“ и садашње српске власти, рука под руку, завршавају „посао САД на Балкану“. Поступци режима Б.Тадића директно подривају уставне основе, према којима Косово и Метохија представљају нераскидиве делове територије Србије. Ради се о неопозивој капитулацији државе Србије. Скупштина Савеза општина Аутономне покрајине Косово и Метохија је 3. јула изјавила да припрема захтев тужилаштву за покретање кривичног поступка против Б. Стефановића…

Слободан Самарџић оценио је да споразум Београда и Приштине, постигнут данас у Бриселу, представља признање независности Косова јер се, како сматра, крше сва документа на којима почива суверенитет Србије.

Последњих дана коментатори потпуно тачно констатују да је на Србију вршен притисак захтевањем да се због пријема Србије у Европску унију ухапси Ратко Младић. То је политички захтев, али постоји и међународно-правни. И то са много озбиљнијим последицама, него што је то одбијање захтева Србије за пријем у Европску унију. Ствар је у томе да је у фебруару 2007. године Међународни суд ОУН (МС ОУН) донео одлуку којом је Србија проглашена за прекршиоца Конвенције о забрани геноцида и кажњавању злочина геницида од 9. децембра 1948. године.

Заштита Либије – то није само заштита народа који је пријатељ Русије и Руса, то је – можда – последња шанса да се спаси најважнија међународна организација и место Русије у њој. У плановима за оснивање „Демократске лиге“ која би, према замисли њених идеолога, требало да замени ОУН, за Русију места нема! Управо зато Русија треба да се нађе у првом реду држава које ће се супротставити покушајима да се главни органи ОУН искористе за „само“-делегитимизацију те организације.

Међународни трибунал за бившу Југославију је донео пресуду окривљеним Анти Готовини и његовим подређенима, Чермаку и Маркачу. Постоји низ разлога због којих сумњамо у искреност Хашког трибунала, који је први пут признао кривицу лица која су вршила масовне злочине против Срба. За најмасовнији прогон цивила у читавој историји од Другог светског рата до сада, као кривци су означене укупно две особе, зато што нису добро пазиле чиме се баве њихови подређени.