Власти већине земаља на свету не желе да се та убиства јавно расветле. Међутим, да је дошло до суђења Гадафију, он је могао да пружи много јединствених информација по најразличитијим питањима, укључујући и тзв. `предмет Локерби` и многе друге тајне операције Запада не само против Либије, већ и против других земаља. Тако би, да је дошло до процеса М.Гадафију, Међународни кривични суд био мање од свих осталих заинтересован да се суђење стварно спроведе.

Невладине организације на челу с Наташом Кандић желе да се самоизаберу у РЕКОМ и да онда, претећи државним Тужилаштвом и полицијом, затвором од годину дана и новчаном казном до пет хиљада евра, саслушају кога нађу за сходно, од војника или политичара до академика и црквених великодостојника. Па ће нам утврдити своју верзију наше новије историје. И све то новцем из буџета, док им је за припремне радове из иностранства већ стигло два и по милиона евра.

Изласком из оквира Резолуције 1244, пристајањем на заједнички документ са евроатлантистима у Генералној скупштини УН и прихватањем евроатлантских захтева у процесима везаним за КиМ, Србија је формално искорачила ка евроатлантским интеграцијама. Али, њени потенцијални партнери у Бриселу државне интересе Србије на КиМ реално не препознају као партнерске, него као благо речено непријатељске. Србија је без геополитичког компаса.

Иако се чини да америчка спољна политика представља резултат једне заиста рационалне „теорије игара“ коју играју њени кључни играчи, она заправо често излази из тих оквира. Архетип тог привидно рационалног понашања иза кога је ирационално увек присутно је митска мелвиловска прича о „Моби дику“, о опакој морској немани коју јури фанатични капетан Ахаб.

Последњих дана коментатори потпуно тачно констатују да је на Србију вршен притисак захтевањем да се због пријема Србије у Европску унију ухапси Ратко Младић. То је политички захтев, али постоји и међународно-правни. И то са много озбиљнијим последицама, него што је то одбијање захтева Србије за пријем у Европску унију. Ствар је у томе да је у фебруару 2007. године Међународни суд ОУН (МС ОУН) донео одлуку којом је Србија проглашена за прекршиоца Конвенције о забрани геноцида и кажњавању злочина геницида од 9. децембра 1948. године.

Међународни трибунал за бившу Југославију је донео пресуду окривљеним Анти Готовини и његовим подређенима, Чермаку и Маркачу. Постоји низ разлога због којих сумњамо у искреност Хашког трибунала, који је први пут признао кривицу лица која су вршила масовне злочине против Срба. За најмасовнији прогон цивила у читавој историји од Другог светског рата до сада, као кривци су означене укупно две особе, зато што нису добро пазиле чиме се баве њихови подређени.

Хашка пресуда хрватским генералима, осим оправданог задовољства што је попут извештаја Дика Мартија бацила још једно, другачије светло на цементирану слику о српској кривици и одговорности за рат у бившој Југославији, пробудила је у делу наше јавности нереални оптимизам у погледу решавања проблема које има српски народ брутално протеран из Хрватске, а затим и са КиМ. У тренутку распада СФРЈ вредност имовине српских предузећа у Хрватској износила је 1,8 милијарди евра.

Србија, даље, Декларацијом на себе преузима сукривицу не само за тобожњи геноцид у Сребреници, него, иако посредно, и за грађански рат у Босни и Херцеговини. Позивањем на поменуту пресуду МСП у Хагу, иако ријечи „геноцид” нема у тексту Декларације, Србија је посредно признала да се десило оно што се није десило, да су га извели они који нијесу могли извести оно што се није десило.

Тешко ми је да говорим о Сребреници, јер је прича о Сребреници и њеној околини, од марта 1992. до јула 1995. године, прича о „континуалном“ трогодишњем злочину. Злочину снага Насера Орића и Нурифа Ризвановића над српским становништвом у Братунцу, Сасама, Скеланима…У само једном дану, приликом упада у зворничку Каменицу, убијено је више од 250 људи, за шта је, већ споменути Орић, одликован „Златним љиљаном“, највишим одликовањем Армије БиХ

После срамне пресуде Веселину Шљиванчанину, којом је осуђен на 17 година затвора, остаје питање чему овакве одлуке Хашког трибунала уопште служе и да ли ће се правила која овај Суд ствара игде другде примењивати у свету.