Од предстојећег Самита ЕУ у Бриселу сви су очекивали-нешто. На крају, десиће се-ништа. У најбољем случају, ЕУ ће купити још неколико месеци, највише годину дана тињајуће кризе, чекајући да се деси нешто, што ће утицати на нагло пресељење капитала из других делова света ка Бриселу: банкрот Кине, грађански рат у САД, земљотрес у Русији. Лепо упакована прича о новим мерама стабилизације звучи лепо колико и обећање да ће камила проговорити, али и исто толико невероватно.

Ако би сада отишли на Јариње или Брњак видели би табле на којима пише KOSOVO PROVINCIAL BOUNDRY (Косовско административно подручје), а ако се примени споразум о интегрисаном управљању границом (IBM), који је Борко Стефановић усагласио са Едитом Тахири прошлог викенда, на табли би писало KOSOVO BORDER (Косовска граница), што је у складу са договором који је насловљен INTERGRATED BORDER MANAGEMENT (IBM) или интегрисано управљање границом.

Иза сцене и затворених врата лидери Европске уније (ЕУ) интензивно трагају за алтернативом досадашњем концепту европске интеграције. Има, наравно, разних идеја али у основи се врло мало зна о чему лидери стварно разговарају. Трагања за алтернативом се прикривају јавном саопштењима о одлучности да се сачува евро и ЕУ а у стварности свима је јасно да Европска унија, у форми у каквој је до сада била, већ сада не постоји. То је у овом тренутку једино извесно.

Тадић и његови политички партнери представљали су 2008. антитезу Слободану Милошевићу, а у борби за Косово наоружавали су се искључиво међународним споразумима и уговорима. Данас он и његови политички другари сами повлаче паралеле и подвлаче сличности које им не иду на руку. Да ли је заиста могуће да не виде да им аналогија више не иде у корист?

Срби и Кфор гледају се очи у очи, Београд тражи склањање барикада, Борко Стефановић и Едита Тахири преговарају у Бриселу о прелазима, Француска поручује да ће гласати за отварање европских врата Србије, док Немачка још прети ветом! Тако су, три дана пред одлуку европских шефова дипломатија, зацементиране позиције главних актера од којих зависи ”пресуда”о кандидатури наше државе.

Све у свему, највећа срамота за Србију и за све нас није то што помажемо башонима који су оштетили и угрозили суверенитет и територијални интегритет Србије, него што лажемо сами себе и мислимо да када завршимо све што се тражи од нас, да ћемо онда моћи с поносом да будемо део уједињене Европе, изграђене на поштовању највиших стандарда демократије и владавини права. А у суштини, и онда када све завршимо, бићемо јадни, бедни и без образа.

Званични Београд, или “Двор” који се тако представља, узалудно покушава да се домогне Европске уније (ЕУ), ма шта то у овом времену значило, и још узалудније али одлучније настоји да се ослободи, одрекне, Косова и Метохије и косметских Срба зарад “Европе”. Ни једно ни друго не успева. Узалудан посао. Није проблем у енергији жеље и спремности, него у томе што “Двор” у Београду не разуме ни ЕУ, ни Космет а ни косметске Србе.

И Борис Тадић зна шта мора да уради како би 9. децембра добио ту толико жељену кандидатуру за чланство у Европској унији, али не зна како да и после тога остане Господин Србија. Његова је дилема, наравно, далеко тежа од Саркозијеве, јер је и српски улог неупоредиво већи од француског. Ако добије кандидатуру, грађани га можда неће наградити, но ако је не добије, сасвим извесно ће га казнити. Али ако је добије по цену губитка севера Косова, његова победа може се показати као катастрофална.

Молба великог броја Срба са Косова и Метохије да добију држављанство Руске Федерације има велику симболику. У исто време она представља глас очаја нашег народа у јужној српској покрајини, али и критику Владе Србије која их ништа не пита већ пузајући признаје независност Косова, оценио је Ненад Поповић, потпредседник Демократске странке Србије гостујући у емисији „Да, можда, не“ РТС-а.

Више од три године било је потребно представницима Србије да уопште признају да велика економска криза није прошла и да почну са објективнијим јавним иступима о томе како ће се стање у наредном периоду само погоршавати. Проблем је, међутим, у томе што је криза већ одавно изашла из свог економског одела и постала политичка. Тачније, геополитичка.