Мило је показао истанчан смисао за реалност и тренутак. Знао је да треба убити две муве једним ударцем: помирити Црну Гору с Вилијамом и дати свој допринос притисцима на Србију. Вилијам није ни знао да је био у Црној Гори! Он је мислио да треба да се мири с Македонијом. Почасни докторат Универзитета Медитеран, који му је додељен из петних жила полтронства, Вилијам ће касније сигурно бацити у корпу за отпатке, мислећи да је у питању винска карта или реклама за неки ресторан морских специјалитета.

Ударају у марту, јер знају да може да отпор може да потраје, а доносиоци „свјетлости цивилизације“, будући „рационални“ и „модерни“, не би да их зимске смутње и непрозирности омету у пословима „цивилизовања“. У сваком од ових случаја планови за напад су били састављени давно прије почетака ратова, али се морало чекати док се не појави повод, тако да се некако сваки пут све „карте поклапају“ у марту – јер „мапу пута“ Стејт департмента не смије да одступи од онога што је згодно извођачима демократије из Пентагона.

Посета Бориса Тадића Вуковару израз је, између осталог, и немогућности српске елите да се еманципује од малограђанског комплекса мање вредности у односу на „европску тисућлетну културу“ Хрватске. Прича нашег председника о томе како слуша хрватску музику, лајтмотив је српске проевропске елите, на тај начин легитимисане као модерне и западњачке.

ЕУ је припремила, координирала и спровела једнострану сецесију Косова од Србије: лобирала је за избор Мартија Ахтисарија као “човека од поверења” за посредника у преговорима, дала пуну подршку његовим предлозима за надгледану независност, Европски парламент је прва институција у свету која је подржала косовску независност, шефови држава ЕУ су на самиту децембра 2007. године донели одлуку о заобилажењу Савета безбедности УН и учешћу у процесу названом „координација декларације о независности”.

Саветодавно мишљење Међународног суда правде, по општој оцени у земљи, неповољно је по Србију којој предстоји даља дипломатска борба за Косово и Метохију. Док власт тврди да је суд одлуку о легалности сецесије КиМ заправо вратио Уједињеним нација, опозиција тражи оставке државног врха, тврдећи да је владина политика одлуком суда доживела крах. Милош Јовановић, потпредседник Демократске странке Србије: Нема алибија за државничку неспособност. – Миливоје Михајловић, шеф канцеларије Владе Србије за медије: То није секира којом је Косово одсечено

Чињеница, да се министри Европске уније приликом одлучивања о ратификацији нису сложили да проследе захтев Србије за статус кандидата Европској комисији, упућује да ћемо споро напредовати у реду за ЕУ. То је наговестио и шеф холандске дипломатије Максим Ферхаген констатацијом да је Србији ка чланству у ЕУ „преостало још 147 корака“.А на сваком од тих корака Србије ка евроинтеграцијама, свака од 27 земаља чланица Европске уније може да уложи вето.

После Немаца и Стивен Вордсворт, амбасадор Уједињеног Краљевства у Београду је „одлучио“ да буде директан. Не верујем ни да је Милица Делевић изненађена. Мада, истини за вољу, Немци нису помињали Косово. Консеквентни, какве их је бог дао, Швабе су само рекле: Не може!

Шансе за наше скоро чланство у ЕУ су далеко мање него што су биле пре годину дана, а тада су биле веома мале. Уколико то неком у Србији није јасно, добро што бар постаје јасно званичницима ЕУ и држава чланица. Инсистирање да „Косово и европске интеграције више нису одвојени колосеци” ту више не помаже из једноставног разлога: европске интеграције су слепи колосек.

Суочена са финансијско-економском кризом без преседана Европска унија жури да са свог дневног реда скине питања, која су повезана са Балканом. Другог јуна у Сарајеву ће се одржати најрепрезентативнији ове године скуп, посвећен балканском региону – самит Европска унија – Балкан. Претходни самит 20. марта у словеначком градићу Брдо код Крања протекао је у знаку низа скандала и демарша, тако да се после одустајања од учешћа свих руководилаца Европске уније самит претворио у празну и неформалну седељку.

Све у чему Запад није успио у Рамбујеу и бомбардовањем, остварено је 2005. године, када је потписан споразум између СЦГ и НАТО-а «копненим линијама комуникације», којим се регулише транзит НАТО војске и опреме, преко територије Србије и Црне Горе. Ниво државног суверенитета Србије постао је веома низак. Немогуће је уосталом сакрити, да алијанса руководи процесима који гуше самосталност и независност балканских словенских народа. Свједоци смо још увијек недовршеног процеса уситњавања и смањења тог простора.