Постмодерно право мора да се окрене тој тајни, или да умре у болним конвулзијама „политичке реалности“. То је једно судбинско или-или. Изван судбине сваки избор је само привремено решење. Ми не можемо да бирамо судбину, остаје само да прихватимо њен изазов. Тада нам опет стоји на располагању „чиста божанска сила“ која истински влада, док су све друге само пролазне моћи које се дешавају са њеним допуштењем; сила која је „обележје и жиг, никада средство светог извршења“.

Прича о реконструкцији имала је, када је смишљена у круговима владајућег политичког генија, три циља. Први, да склони неколико министара који су непопуларнији од осталих непопуларних министара; други, да направи неку илузију о новом почетку; треће, да увеже владајућу коалицију, али не у смислу њене радне ефикасности за рачун грађана, већ у смислу нарушених међусобних односа. И није урадила ништа од тога. Oва влада није само ругање здравом разуму, она је ругање народу.

У целом свету постоји велика криза поверења грађана у власти. Од Америке до Француске то неповерење и незадовољство све више се исказује кроз велике митинге и демонстрације. Једноставно, грађани губе стрпљење са политичарима и с њиховим обећањима. У Европи видимо да десница јача, а да истовремено грађани све више исказују неповерење у своје политичаре и политичке системе.

Нападајући Србију савезнички бомбардери летели су изузетно високо да би избегли противавионску ватру и своју кампању завршили су без губитака. Резултат је била огромна цивилна „колатерална штета”. У том смислу, Косово није био рат, већ нека врста лова: једна страна била је у потпуности заштићена, а друга није имала шансе да се ефикасно брани. Рат у коме је живот једног војника вреднији од живота многих цивила не може да буде ни моралан ни хуман.