Власт је ове године секуларизовала комеморацију организовану поводом сећања на жртве фашистичке рације на новосадском Штранду. Када је новосадски градоначелник јасно ставио до знања да се неће обазирати на вољу верских организација, реакција челних људи покрајинске власти је наликовала чувеној зен причи: нит шта видели, нит шта рекли, нит шта чули.

Интелектуалци који су у годинама хладног рата читали угледне часописе као што су били британски Encounter, немачки Der Monat, француски Preuves итд., списак је дуг, нису могли знати да је иза ових часописа стајала CIA са својим људима, новцем, политиком и интересима.

Актуелна власт, сада је то свима постало јасно, водила је неискрену политичку борбу за Косово и Метохију. Жалосна околност да Србија данас не поседује националну стратегију у култури, као уосталом и у већини најважнијих области друштвеног деловања, остављала је простор за евентуалну дилему у јавности да се можда на неки, мање формалан начин, ипак води рачуна о српском културном наслеђу на Косову и Метохији. Нажалост, сада је сасвим јасно да се од идеје заштите и очувања српске баштине на Косову и Метохији, заправо одустало.

Годинама се у београдским биоскопима на редовном репертоару приказују само скупи и будаласти филмови из великих холивудских радионица. Стање у нашој култури је тужна и обимна тема која може бити предмет бројних анализа. Можда је најсликовитији опис тога управо наступ министра културе Небојше Брадића на отварању поменуте “Недеље руског филма”. За разлику од руског амбасадора Конузина, који је поздрављен бучним аплаузом и овацијама, министар Брадић је почашћен звиждуцима.

Алида Бремер уопште кривотвори садржај своје полемике са Николом Милошевићем? Зато што жели да себе легитимише у очима својих хрватских неистомишљеника. Наглашавањем свог неповољног положаја у хрватској средини, она ствара услове да – као заточник титоистичког југословенства – постане арбитар у српским пословима: да хрватску културну политику продужи другим средствима.

Да би се остварила помињана стратегија одбране националног идентитета у Војводини неопходно је да српска национална интилигенција учини први, одлучујући корак. Време ја да национална интилигенција напусти, толико дуго чуване, позиције мазохистичког вапаја и да са новим оптимизмом крене на терен. Ништа није готово и ништа није изгубљено, битка је тек отпочела.

Проглас 200 јавних личности у којем се тражи јавна дебата и расписивање референдума о уласку у НАТО очигледно је постигао ефекат који је желео – дебата је покренута и изазвала опречне реакције власти, аналитичара, представника седме силе, народа …

Постоји сасвим прецизан начин аргументације, једно често једва приметно померање акцената у њој, као и сасвим прецизан распоред тема и мотива, који су плод поунутрашњеног хрватског становишта и отуд стварају интерпретативну мрежу која припада титоистичком југословенству. Тој мрежи свакако припада поступак уживљавања у прошлост у којем мноштво историјских чињеница чили у корист привилеговане интерпретативне одлуке.

Када је после петооктобарског метежа, друга Србија поскидала табле са називима улица совјестког маршала Толбухина и генерала Жданова, двојице војсковођа, чије су јединице 1944. од Немаца ослободиле Београд, учињено је то брзоплето и глупо као и све друго у то време. Али револуционарно, par excellence. У духу Октобра. Де Гол, страшни антикомуниста, још 1945. је дао једном знаменитом париском тргу и кеју назив Стаљинграда и ни једној француској влади, до данас, није пало на памет да те називе мења. Ратно савезништво нема идеологију.

ова власт је у затирању свега што носи одредницу српски надмашила све претходне. Споменик који себи подиже односом према споменицима који су подигнути или ће бити подигнути то доказује. Један пример такве врсте у нормалној држави би био скандал, а овде их има више који се измичу пажњи и реакцији јавности, пошто су скандали свакодневница.