Нема једноставних решења, нема чаробног штапића, нема идеалних геополитичких избора који нас могу преко ноћи извући из ове ситуације. Нема формуле за боље сутра. Има само рада, одрицања, планирања и континуитета. Уколико успемо да у континуитету спроводимо одређену политику која је плод општег консензуса и националног договора, имаћемо шансу за опстанак. У супротном, удавићемо се у страначким зађевицама и регионалним поделама. Нико неће доћи са стране и решити наше проблеме, наше проблеме морамо да решавамо сами. Никоме није стало до нас онолико колико би нама морало бити.

Нобеловца ће у Франкфурту представити и Министарство културе и Удружење издавача и књижара, јер нема заједничког наступа. У години његовог јубилеја, нобеловца Иву Андрића на франкфуртском сајму Србија неће представити јединствено. Јасног одговора зашто УИКС и Министарство културе наступају одвојено, међутим, нема.

Намера црногорске власти да из образовног система ликвидира српски језик и његово име и његове суштинске особине,запрепашћујућа је понајвише по својој вулгарности. У њој се огледа не само кршење општеприхваћених права из ове области него и тотални презир према властитом становништву, за које се очигледно претпоставља да је беспомоћни објект сваког насиља и манипулације.

Сматрам да је овај нараштај интелектуалне елите, коме и сам припадам, нараштај обликован у титоизму, један од најсрамотнијих нараштаја у историји српске културе. Овакво понашање могло би ући у историју као класичан пример темељне људске и интелектуалне неодговорности према било чему што превазилази лични интерес. А власт управо носе представници тог нараштаја. Како нема културну политику, наша држава не извлачи никакву корист из сазнања о тренутном одсуству надзиратеља, о отвореном простору културне слободе.

Једна од неистина војвођанског аутономаштва је да је „САП Војводина“ била некаква оаза толеранције различитости култура, религија и традиција. Истина је другачија. Пошто нису били у стању да створе корисну, лепу и напредну културу „новог доба“ коју су прокламовали, војвођански комунисти су олако уништавали туђу. Тако су током шездесетих година ХХ века уништили и јерменску цркву у Новом Саду, једини храм који је припадао том народу у читавој југоисточној Европи.

Бошњачка културна заједница је затражила да се преименује главна, Карађорђева улица у Сјеници, јер је вођа Првог српског устанка у овом граду „учествовао у геноциду над Бошњацима (sic) у мају 1809. године”. „Три хиљаде цивила” тада је побијено, тврди се, због чега та улица може да се зове само „улица жртава Карађорђевог геноцида”. На страну интерпретација историјских података о сјеничкој бици, која се свела на једну и по реченицу из дела Вука Караџића, на страну интерпретација из које је, између осталог, нестало 3.000 Срба погинулих код Сјенице.

Полицијска управа у Ади поднела је прекршајну пријаву због нарушавања јавног реда и мира против председника и портпарола Покрајинског одбора Демократске странке Србије Бранислава Ристивојевића и Миленка Јованова, који су у том месту прекрили споменик генералу Јаношу Дамјанићу. Наглашавајући да Ристивојевић и он једва чекају судски позив по тој пријави, Јованов је истакао да ће се „одазвати сваком суду у овој земљи и показати читав низ домаћих и светских закона и прописа којима се забрањује и санкционише величање сваког злочина“.

Традиционална српска филологија, она коју представљају Вук, Даничић, Стојан Новаковић, Белић и Ивић имала је став да Срби треба да задрже оба писма, ћирилицу и латиницу. Ово решење не треба тек тако одбацити. Језик којим пишу хрватски писци не значи да је самим тиме постао и хрватски. На исти начин као што ни енглески није постао хрватски када га пишу Хрвати. Каква је то граматика хрватског језика која се прави само на корпусу дела српских писаца?!

Власт је ове године секуларизовала комеморацију организовану поводом сећања на жртве фашистичке рације на новосадском Штранду. Када је новосадски градоначелник јасно ставио до знања да се неће обазирати на вољу верских организација, реакција челних људи покрајинске власти је наликовала чувеној зен причи: нит шта видели, нит шта рекли, нит шта чули.

Интелектуалци који су у годинама хладног рата читали угледне часописе као што су били британски Encounter, немачки Der Monat, француски Preuves итд., списак је дуг, нису могли знати да је иза ових часописа стајала CIA са својим људима, новцем, политиком и интересима.