Светска банка је снизила прогнозу раста светске привреде у 2012. години са 3,6 на 2,5 одсто и упозорила да би криза могла да буде интезивнија него 2008. године. Грчки министар финансија Венизелос рачуна да ће се доћи до “компромиса” између владе Грчке и страних банака као поверилаца приватног дуга. Немачка влада је заинтересована из својих разлога и интереса да еврозона помогне Грчку јер тако се штити и немачки интерес у Грчкој омогућавањем куповине грчких ресурса и некретнина где би Немци постали нови власници.

Већ на почетку 2012. видимо да је, у ствари, овај осећај оптимизма у суштини изграђен на илузијама и на самолагању. Прво, статистика која је створила наду у Америци сада се показује као лажна, с тим што је узрок раста запослености који је обележио децембар резултат одустајања од тражења посла знатног броја људи који су већ дуже време незапослени. И друго, да су нови послови, већином привремено проширење броја продаваца у тржним центрима за божићне празнике.

Подаци су неуморни и немилосрдни. Током 2012. године Грци морају платити додатних 7,5 милијарди евра пореза. Повећава се порез за десетак ставки и уводе се нови, а истовремено се наставља пад економије. Након што је БДП 2011. пао за шест посто, 2012. године економија ће се – у петој години рецесије – смањити за још три посто.

Не занемарујући економску кризу, кључни економски показатељи говоре о правим резултатима рада Владе. Драстично су повећани јавни дуг и буџетски дефицит, повећана је незапосленост… Три и по године обећања и самозадовољства, без било каквог упоришта у реалности. Затварање очију пред стварним проблемима основна је карактеристика понашања Владе. Макроекономске претпоставке за 2012. годину су реалан раст БДП од 1,5%, инфлација од 4,1%, раст зарада од 1,2%, раст продуктивности 0,9% и биланс текућег рачуна -8,4%.

Предлог буџета за 2012. годину не доноси решења за највеће проблеме које Србија има у овом тренутку а то су проблеми незапослености и пропадања домаће привреде. Забрињава и то што влада у буџету није понудила ниједну антикризну меру а упозорења на нови талас кризе стижу са свих страна. Изгледа да влада верује да ће нас криза и овог пута „заобићи“, изјавио је данас Ненад Поповић, потпредседник ДСС и председник Економског савета ДСС.

У овом раду ће се прво укратко указати на ефекте светске финансијске, односно економске кризе на Србију у периоду 2008-2010. Затим ће показати да је економска криза у Србији током 2011. године знатно појачана, али да то није последица тзв. другог таласа светске економске кризе, а посебно дужничке кризе низа земаља у еврозони, већ пре свега унутрашњих фактора. И на крају рада истаћи ће се разлози због чега Србији прети реална опасност да у 2012. или 2013. години доживи привредни и финансијски колапс и шта би требало предузети да његов интензитет буде што мањи.

Капитулацијом Немачке уклоњена је и последња велика препрека апсолутној моћи финансијске олигархије. Свет се враћа тамо где је већ био пре избијања економске кризе. Иако је најодговорнији за светску финансијску кризу, иако је довео до колапса буџета највећег броја Западних држава и гурнуо свет у опасан економски и политички хаос, финансијски сектор је, парадоксално, из кризе изашао ојачан.

„Развој земље један је од најважнијих циљева, јер без развоја није могуће успешно бранити националне и државне интересе, нити је могуће обезбедити нормалан живот грађанима Србије“, каже Војислав Коштуница, председник Демократске странке Србије, у интервјуу за „Актер“. Највећи проблем је у томе што се начела владајуће коалиције односе на нешто што је изван саме Србије, а то је ЕУ. Политика да ЕУ нема алтернативу је погубно опредељење ове власти.

Чешки председник Вацлав Клаус предвидео је да Европску унију чека изгубљена деценија, као Јапан 1990-их година и оценио да ће Европа, ако не прође кроз системску транзицију као што су то учиниле посткомунистичке земље, постати периферија света. „Политика може да буде само тамо где је демократија, на нивоу држава. На нивоу континената не може да се води политика. Претпоставка за политику и демократију је народ. А никакав европски народ не постоји“, закључио је Вацлав Клаус.

Криза као трајно стање, као ултимативна датост са својим периодичним затишјима и онда новим и тешким ударима, наметнута нам је за модел живота, за нешто на шта засигурно треба рачунати. Као челични оквир из ког нема излаза. Не звучи весело, извињавам се, али све говори да је тако, и да ту ништа неће моћи да промене ни ови избори, ни они следећи, ни све стотине милијарди које ће нам бити обећане, ни све свечане врпце које ће бити пресечене.