Разлог за истицање доприноса мађарских окупационих снага током Другог светског рата у убијању и протеривању Срба у Војводини свакако се не сме заборавити или умањити, али то питање мора да буде решено казненим/кривичним законодавством у складу са позитивним правом. Историја сведочи о многобројним и великим злочинима мађарских окупационих снага и то се не сме прећутати, али право на приватну имовину и заштиту исте такође не сме бити повређено.

Не знам шта „тадићевци“ хоће у погледу правила имунитета, али Устав и закон дају овлашћење одговорним људима да у сваком поједином случају донесу ваљану и одговорну одлуку. Не могу се установљавати правила за неодређен број случајева. Тако се само крши Устав. И ту долазимо до двоструке поенте. Ако они хоће да посланици одговарају без ометања за вербални деликт, то се практично своди на забрану критике власти свуда и на сваком месту! Ако не ваља, онда ће, као, да га мењају…

Превазилажење ових дихотомија захтева да индивидуални злочини и индивидуалне жртве буду признате без обзира на етнонационални идентитет. Не учинити то служи само јачању колективизације злочина и продубљавању етничких подела. Неопходно је да све стране истраже своје историјске роле и одговорност – не само током раних 90-их, већ и дубље у прошлости – да би се избегли изазови историјског ревизионизма.