Сматрам да је овај нараштај интелектуалне елите, коме и сам припадам, нараштај обликован у титоизму, један од најсрамотнијих нараштаја у историји српске културе. Овакво понашање могло би ући у историју као класичан пример темељне људске и интелектуалне неодговорности према било чему што превазилази лични интерес. А власт управо носе представници тог нараштаја. Како нема културну политику, наша држава не извлачи никакву корист из сазнања о тренутном одсуству надзиратеља, о отвореном простору културне слободе.

Нобелова награда је била велики тријумф Андрићевог живота, али и да је он захваљујући том признању избегао да буде каменован. Тито није примио Андрића одмах после доделе награде већ тек месец дана касније. Нису били задовољни ни његовом беседом у Стокхолму, где је он говорио о причи и причању, а они су се надали да ће бар поменути самоуправљање.

После четири деценије проведене у Архиву САНУ, 332 стране рукописа Миховила Томандла о Владимиру Јовановићу штампао Архив у Панчеву. Томандл пише: ,,Јовановић спада у ону ваљану генерацију која је с пуном снагом духа и са највећом пожртвованошћу радила на изграђивању модерне српске државе у другој половини прошлог столећа”. Владимир Јовановић, чија је величина остала у сенци сина Слободана, умро је у Београду 1922. године.

Ери Де Лука је један од италијанских књижевника кога сам желела да видим и, по могућности, упознам не само због његових, обично тањушних, увек дубоко мисаоних, књига већ и зато што је за време рата у бившој Југославији, као возач хуманитарних конвоја намењених угроженом становништву, често боравио у Босни и Херцеговини, а у тренутку када је Србија бомбардована 1999, „дезертирао“ из Италије и дошао у Београд.

Ђе рече Јапан
Ја не трпим кад други прича
Замарам се кад ћутим
Поштеније је да ти то кажем
Него да причаш
А да те не слушам

У личној карти издатој 15. јуна 1951. године у Београду, у рубрику „народност“ књижевни великан је уписао „српска“. Месец дана касније, 19. јула, у војној књижици за „народност“ унео је – „Србин“. Нешто доцније, године 1955, што је већ познато, приликом уласка у Комунистичку партију, у евидентни лист Андрић је својом руком на место за националност написао „српска“. Исто стоји и у венчаном листу из септембра 1958. када се у општини Стари град венчао са Милицом Бабић.

Појединац није у тренду. Велича се тимски рад и множина. Све смо ми, ништа ја. Све је дело колектива. Колаборација, кооперација, једни без других не можемо. То нам је однекуд познато, али не смемо да кажемо. Уметност и политика су два света и два језика. Језик је исто што и Бог – нико га не може видети, а он види све. Матерњи језик није језик политике. Ма колико се трудили и тврдили супротно, поезија нема никакве обавезе према Новом светском поретку.

Жири за доделу награде за књижевност „Печат времена“, у саставу проф. др Јован Делић, проф. др Александар Јовановић, др Драган Хамовић, Љиљана Богдановић и Александар Дунђерин, на својој петој седници одржаној у Београду 3. маја 2011. већином гласова донео је следећу одлуку да се награда за књижевност „Печат времена“ додели Матији Бећковићу за књигу песама Пут којег нема, објављену 2009. године, у издању Српске књижевне задруге из Београда.

Прву књигу која се у оквиру политичких теорија на универзалан начин бави догађајима од светско-историјског значаја, написали су као аутори и приређивачи текста, Мр Горан Буџак и Мр Јово Марковић, а у издању ИК „Пешић и синови“, 2010. године, Београд. По проблемском захвату и композицији на 240 страна, са цитатима и специјалним прилозима, књига је посвећена недавно преминулом проф. академику др Михајлу Марковићу…

Иако је “постмодерна” баш у Србији показала своје најружније лице, Срби данас јако зазиру од свевидећег “ока Саурона”, које их мотри са куле коју му је подигао Холм Зундхаузен. “Орци” меке окупације више не пале српске библиотеке, већ “реконструкцијом која тече” затварају наше библиотеке и музеје како би спровели “денацификацију” у народу који није био, нити могао бити, нацистички. Мали број српских књижевника данас располаже осећајем да се независност критичког духа може очувати у историографији.