Академик Матија Бећковић одржаће традиционално поетско вече на крају календарске године, на коме ће говорити своје стихове, одржаће у Звездара театру у петак, 30. децембра. Како је најавило ово позориште, добротворни програм “Вече са Матијом” одржаће се 15. пут у Звездара театру, наш уважени песник говориће своје објављене и неке нове стихове, а приход од продаје улазница и донаторских прилога уступа заједно са позориштем „Звездара театар“ у хуманитарне сврхе.

Србија из које је дошао Доситеј, иако никада пре у њој није ни био, била је земља очувана и створена унутар једног дугог и симболичног памћења, оличена у културноисторијској свести коју је баш човек новог доба, у много чему склон да прихвати његове вредности, утиснуо у свој запис. Он је ступио на неизбежну стазу која човека наводи да се сретне са собом. Јер, Доситеј је aus Serbien или није Доситеј.

Идеја да се политичке партије изјашњавају о томе који се језик говори у Црној Гори је бесмислена. Представља директан наставак инструментализације коју је титоистичка Југославија имала. Наиме, и кад је рушена капела на Ловћену, слушали смо да Његош није знао да није српски песник. Све ће бити толико обесмишљено да ће на крају свест људи бити контаминирана. Идентитет ће се појавити као празан, у извесном смислу, нико више то питање неће сматрати толико битним и тиме ће технологија испирања мозга достићи онај резултат ка којем је управљена. Мислим да је то суштински циљ.

На управо завршеном сајму књига у Београду, ваљда први пут у последњих двадесетак година, примећено је да је посетилаца било мање него иначе. Разлози за ову необичну појаву вероватно су многобројни али није тешко наслутити да поред лошег животног стандарда односно потпуног финансијског пропадања народа постоји најмање још један јак разлог за то. И у време ратова и бруталних међународних економских санкција деведесетих година, људи су у октобру хрлили на Сајам тражећи утеху у литератури…

Недавно је још једна јефтина и поприлично неукусна шала самопрокламованих политичких активиста гурнула Србију у интелектуално блато из ког, чини ми се, још дуго неће изаћи. А можда ми, као народ, и не заслужујемо дугачију судбину… Данас су поново тријумфовали шарлатанство и некултура. Поново смо послали слику Србије која не уме и не жели да изађе из мрачног интелектуалног понора. Срамно смо се спрдали са Нобеловом наградом за књижевност, и не само то, већ и са јединим српским романсијером двадесетог века.

Владајућа политичка кула од карата Србије, створена после избора 2008. године, се убрзано руши и већ је, у ствари, срушена. И опстанак Србије је доведен у питање. У савременој, пре свега европској, историји скоро да је немогуће пронаћи пример власти изабране на изборима које су толико изневериле сопствени народ и државу као што је то учинила, и даље чини, садашња власт у Србији. Европска процена је да је Србија у таквом стању да актуелне власти, у ствари, не могу више да испуне ни једно обећање, нити било какав договор.

Универзална права, дакле, декларативно важе за све људе, али практично не обухватају српски народ и његов језик. То је титоистичка традиција српске државне политике. Јер, ни околност да је Горски вијенац посвећен „праху оца Србије“, ни аутентична сазнања о песниковим вишеструким поистовећивањима са српским културним и националним идентитетом, нису спречила да се – већ у титоизму – појаве још 1947. године први знакови „стратегије десрбизације Његоша“…

Сматрам да је овај нараштај интелектуалне елите, коме и сам припадам, нараштај обликован у титоизму, један од најсрамотнијих нараштаја у историји српске културе. Овакво понашање могло би ући у историју као класичан пример темељне људске и интелектуалне неодговорности према било чему што превазилази лични интерес. А власт управо носе представници тог нараштаја. Како нема културну политику, наша држава не извлачи никакву корист из сазнања о тренутном одсуству надзиратеља, о отвореном простору културне слободе.

Нобелова награда је била велики тријумф Андрићевог живота, али и да је он захваљујући том признању избегао да буде каменован. Тито није примио Андрића одмах после доделе награде већ тек месец дана касније. Нису били задовољни ни његовом беседом у Стокхолму, где је он говорио о причи и причању, а они су се надали да ће бар поменути самоуправљање.

После четири деценије проведене у Архиву САНУ, 332 стране рукописа Миховила Томандла о Владимиру Јовановићу штампао Архив у Панчеву. Томандл пише: ,,Јовановић спада у ону ваљану генерацију која је с пуном снагом духа и са највећом пожртвованошћу радила на изграђивању модерне српске државе у другој половини прошлог столећа”. Владимир Јовановић, чија је величина остала у сенци сина Слободана, умро је у Београду 1922. године.