Већ на почетку 2012. видимо да је, у ствари, овај осећај оптимизма у суштини изграђен на илузијама и на самолагању. Прво, статистика која је створила наду у Америци сада се показује као лажна, с тим што је узрок раста запослености који је обележио децембар резултат одустајања од тражења посла знатног броја људи који су већ дуже време незапослени. И друго, да су нови послови, већином привремено проширење броја продаваца у тржним центрима за божићне празнике.

Ни цела Европа не може непривезана за велику руску лађу. НАТО је био војна алијанса против Русије. Он је то и данас. Остаће тако док Сједињене Државе, из рата у рат, не доживе пораз. Могу сломити независне државе свих малих народа на свету и онда липсати, јер је то неприродан, од историје отуђен, задатак Сједињених Држава. Неминовност је да се ЕУ не може одржати као војни савез са Сједињеним Државама, против Русије. У том погледу је и наша везаност са Русијом реална и нешто очекивано.

Стару аскетску националну буржоазију постепено је замењивала нова транснационална буржоазија финансијских спекуланата. Њихова похлепа не ограничава хедонистичке прохтеве, не одлаже испуњење жеља и живи у своме самоизолирајућем виртуелном пространству. Она је изгубила сваку легитимност и нема никакву основу да рачуна како ће бити схваћена и уважавана од осталог дела друштва.

Улазак у Грчку тог претпоследњег дана јуна Лета Господњег 2011. подсетио ме је на неке слике с крајам осамдесетих које сам скоро био заборавио. Тако су тог јутра, на пространом платоу – на коме су избледиле линије које су некад тако прецизно и сугестивно делиле аутомобиле, аутобусе и камионе, па EU citizens од осталог простог европског и иног света – стајале десетине друмских превозних средстава. Можда се то могло изразити и стотинама. Тешко је у анархичним порецима правити прецизне процене.

Државна власт увек тражи нове изворе прихода, а у кризним временима очајнички тражи нове изворе финансирања. Тако је било и у време Велике депресије. А онда се појављује, како то каже Родбард, велики Кејнз са његовом модерном и “научном” економијом која каже да класични економисти нису знали ништа, и да државна власт има, не само право, већ и “моралну обавезу” да троши, троши, троши…; да улази из дефицита у дефицит у циљу “спасавања економије”…

Ако се зна све ово што се зна: да је ЕУ промашен концепт, да представља неодржив систем и да ће се пре или касније распасти, заиста је невероватно да се у Србији још није створила критична маса независних интелектуалаца која би отворено рекла оно што се пре или касније мора рећи – Србија нема шта да тражи у ЕУ и зато се под хитно мора окренути самој себи, морају се поништити све досад донесене одлуке у погледу ЕУ интеграција, и мора се прекинути процес разарања српске привреде. Што се пре то схвати – то боље.

После краће, апсолутно спонтане и ничим изазване медијске расправе, те после неколико политичких потеза повучених у предизборне, предреферендумске или неке треће сврхе, појављује се потреба за озбиљнијим разматрањем промена које се на Уставу Србије морају извести у догледно време. Будућим творцима новог устава Србије скрећемо пажњу на неке аспекте који морају бити узети у обзир приликом унапређења највишег правног акта Републике.

Међусобне поделе, неспособност да се повежу и координишу, па и корумпираност од стране естаблишмента умањује могућност формулисања и наметања алтернативе доминантном систему. Све те слабости остављају простор неуморној неолибералној пропаганди за даље неометано дејство и покривање све веће зјапеће рупе како у финансијској тако и у идејној сфери.

Др Бернд Рабел, најближи сарадник Рудија Дучкеа у студентским немирима 1968. године, независни интелектуалац, професор берлинског Слободног универзитета, гостовао је у четвртак, 30. септембра на трибини Фонда Слободан Јовановић. Тема трибине била је “Денацификација Hемаца 1945.: последице америчког преваспитавања људи и уништавање националне традиције у Немачкој и Европској унији”.

Заиста је тешко речи шта је заправо власништво, a посебно, корпоративно власништво, данас. Jедноставно је поражавајуће стати на становиште да је приватизација по себи нешто добро, да је то увек корак напред – вероватно зато што је то »на линији«. Као што је поражавајуће и заузимање супротних ставова из идеолошких разлога.