Савремено историјско исцрпљивање Срба на Балкану одвија се посебно насилно и истрајно задњих 20. година кроз сукцесивне фазе, да би оне остале неуочене као плански посебно конструисане кампање, које у својој завршници понављају увек изнова истоветни сценарио разарања. Заповест садашње историје Србима, без икаквог ресентимента за југословенским пројектом, јесте да одбране саму своју способност стварања културе живота, која може стварати самостално стварати и такве пројекте као што је Држава.

Пројекат мултикултурализма је у великој кризи, песимисти говоре да се показао неуспешним. Државе позајмљују новац од медјународних финансијских институција за попуњавање буџетских рупа, исплаћивање плата у јавном сектору, а не за инвестиционе подухвате. Данашње време личи на неки други талас „евро-склерозе“. Појам политичка елита на Балкану нема оно исто значење које има и на Западу. Претворила се у политичку класу, која заговара и спроводи свакојаке ствари, које се увек дефинишу као „европске вредности“.

Одлука Међународног суда у Хагу и суђења Србима у Хашком трибуналу и Београду требало би да буду српска дежурна тема, ради помирења и извесније будућности. Да би се било изнад греха у вези с будућом судбином, потребно је да се рашчисти с глобалистичком фамом и погледа истини у очи. Срби окупирани, продати, информационо дезоријентисани, заплашени, духовно обогаљени, несложни и све старији, губе снагу. Зато су јавне личности дужне да искористе сваку истину која иде у прилог њиховом роду, да побољшају српски углед, статус и стање.

У државама чланицама ЕУ из континенталне Западне Европе учешће страних банака је мање од 19%, док је у четири највеће од њих (Немачка, Француска, Италија и Шпанија) тај проценат свега око 13%. С друге стране, државе чланице ЕУ из посткомунистичких држава Источне Европе већински део банкарских средстава је у страном власништву (у случају Естоније она износе чак 99%). Изузетак чини Словенија, пошто је једина држава која припада Источној Европи, а која има ниско учешће иностраног капитала у домаћем банкарском сектору.

Краљев син Александар рођен је 17. јула 1945. Тачно на годишњицу његовог рођења, 17. јула 1946, комунистичке власти у Београду стрељале су ђенерала Михаиловића, након монтираног судског процеса. Гроб му се ни до данас не зна! Иако је прошло 65 година од његове мученичке смрти. Бели Двор на Дедињу, резиденцију Карађорђрвића, запосео је после Другог рата Јосип Броз.

Вашингтон је, користећи као средство геополитике НЕД, „Фонд за отворено друштво“ Џорџа Сороша и ММФ, изазвао у Југославији економски хаос. Године 1989., ММФ је захтевао од премијера Анте Марковић да спроведе радикалне економске реформе у привреди. Из неког разлога, он је на то пристао. Будући да нисмо извукли праве поуке из реформи Анте Марковића, те смо остали у уверењу да су тадашње реформе биле прекинуте „вишом силом“ – распадом СФРЈ, онда смо после 2000. године поновили исту грешку и реформе темељили на истим принципима.

Када је сазнао за смрт Слободана Милошевића у затвору, Холбрук није оклевао када га је описао као „чудовиште“ слично Хитлеру или Стаљину.Ко је био чудовиште? Нико, па ни Хаг, где је преминуо због недостатка лекарске неге, није успео да докаже да је Милошевић одговоран за трагичне погибије у ратовима због распада Југославије. А Холбрук никада није био на суду због убистава у Вијетнаму, Источном Тимору, Авганистану, Ираку, и наравно, у бившој Југославији, који су се делимично десили због америчке политике коју је он водио.

Историја Србије, Југославије и Европе којој смо припадали готово читав један век, само је потврђивала правило да се дипломатија могла „протезати“ само онолико колико је могла рачунати на свој „војни фактор“ и снагу својих традиционалних савезника. Наоружане, Србија и Југославија су биле фактор стабилности у региону.

Када Тадић гласно изјави да “ДС нема алтернативу“, он само парафразира Тита који је до краја свог (пре)дугог владарског века то тврдио за своју камарилу, партију комуниста. А цело устројство владања, притом, прилагодио маниру “партија то сам ја”. Неколико “паметњаковића” данас раде исто оно што су и Кардељ и Бакарић, Доланц и Микулић суфлирали Брозу, обневиделом од самољубља и владарског егоизма.

Актуелна доктрина Четврте генерације ратовања представља идеолошки оквир овог процеса и његову легитимацију. У светским пословима, већ је постављена империјална хијерархија моћи новог феудалног поретка – интегрисана структура глобалне моћи коју с једне стране демонстрирају САД као “тврда” империја, а са друге ЕУ као “мека” империја. У таквом поретку, рат је перманентно стање. Зато савремени истраживачи актуелно учешће САД и ЕУ у светским пословима препознају као “стање” перманентног рата Четврте генерације који самопроглашене “вође човечанства” воде против остатка света, укључујући овде и рат против грађана самих САД и ЕУ.