Поводом трећег српског издања књиге “Страначки плурализам и монизам: обнова и затирање послератне опозиције” (Службени гласник), Фонд Слободан Јовановић је на Коларчевом народном универзитету 26. јануара 2012. године организовао трибину. На трибини су говорили: Желидраг Никчевић (у име издавача), проф. др Слободан Самарџић, проф. др Коста Чавошки и др Војислав Коштуница.

Распад/разбијање друге по реду државне заједнице јужнословенских народа засигурно је једно од најтрауматичнијих колективних искустава житеља региона у, и иначе им нимало наклоњеном и нетом минулом, двадесетом веку. Серија вишегодишњих и бруталних међуетничких ратова у којима је скончавала европска „Америка у малом“, оставила је за собом групно-психолошке баријере за које ни најистрајнији оптимисти међу истраживачима трагичне западно-балканске недавне прошлости, нису веровали да ће бити лако и брзо уклоњене

Немци у Југославији, њих око 500.000, већином су били за Рајх, нацизам, антисемитизам, антиславизам. Домаћи Немци су управљали окупираним Банатом иако их је било мање него Срба, они су први потпуно истребили Јевреје и опљачкали им имовину. Немци у Бачкој и Барањи помогли су рушење Југославије, а већина војно способних (око 40.000) је отишла у немачке војне формације (Вермахт и СС), па и у “Принц Еуген“ дивизију, која је зверства чинила и по српским крајевима у НДХ.

Људи без државе су у збеговима. Водити рачуна о људима је пре свега повести рачуна о „границама“, а исто важи и за „логику“, „етику“ и све остало о чему овај убеђивач није имао шта да каже али је ипак говорио. Но оваквих гласова је колико се хоће задње две недеље, једино што немају макар толико маште док прождиру гумено пиле на лажној вечери, да се макар упитају као гости у Буњуеловом филму „Дискретни шарм буржоазије“ – а шта ћу ја овде? Уместо тога, ови су прозборили врло зборно НЕ буђењу,

Савремено историјско исцрпљивање Срба на Балкану одвија се посебно насилно и истрајно задњих 20. година кроз сукцесивне фазе, да би оне остале неуочене као плански посебно конструисане кампање, које у својој завршници понављају увек изнова истоветни сценарио разарања. Заповест садашње историје Србима, без икаквог ресентимента за југословенским пројектом, јесте да одбране саму своју способност стварања културе живота, која може стварати самостално стварати и такве пројекте као што је Држава.

Пројекат мултикултурализма је у великој кризи, песимисти говоре да се показао неуспешним. Државе позајмљују новац од медјународних финансијских институција за попуњавање буџетских рупа, исплаћивање плата у јавном сектору, а не за инвестиционе подухвате. Данашње време личи на неки други талас „евро-склерозе“. Појам политичка елита на Балкану нема оно исто значење које има и на Западу. Претворила се у политичку класу, која заговара и спроводи свакојаке ствари, које се увек дефинишу као „европске вредности“.

Одлука Међународног суда у Хагу и суђења Србима у Хашком трибуналу и Београду требало би да буду српска дежурна тема, ради помирења и извесније будућности. Да би се било изнад греха у вези с будућом судбином, потребно је да се рашчисти с глобалистичком фамом и погледа истини у очи. Срби окупирани, продати, информационо дезоријентисани, заплашени, духовно обогаљени, несложни и све старији, губе снагу. Зато су јавне личности дужне да искористе сваку истину која иде у прилог њиховом роду, да побољшају српски углед, статус и стање.

У државама чланицама ЕУ из континенталне Западне Европе учешће страних банака је мање од 19%, док је у четири највеће од њих (Немачка, Француска, Италија и Шпанија) тај проценат свега око 13%. С друге стране, државе чланице ЕУ из посткомунистичких држава Источне Европе већински део банкарских средстава је у страном власништву (у случају Естоније она износе чак 99%). Изузетак чини Словенија, пошто је једина држава која припада Источној Европи, а која има ниско учешће иностраног капитала у домаћем банкарском сектору.

Краљев син Александар рођен је 17. јула 1945. Тачно на годишњицу његовог рођења, 17. јула 1946, комунистичке власти у Београду стрељале су ђенерала Михаиловића, након монтираног судског процеса. Гроб му се ни до данас не зна! Иако је прошло 65 година од његове мученичке смрти. Бели Двор на Дедињу, резиденцију Карађорђрвића, запосео је после Другог рата Јосип Броз.

Вашингтон је, користећи као средство геополитике НЕД, „Фонд за отворено друштво“ Џорџа Сороша и ММФ, изазвао у Југославији економски хаос. Године 1989., ММФ је захтевао од премијера Анте Марковић да спроведе радикалне економске реформе у привреди. Из неког разлога, он је на то пристао. Будући да нисмо извукли праве поуке из реформи Анте Марковића, те смо остали у уверењу да су тадашње реформе биле прекинуте „вишом силом“ – распадом СФРЈ, онда смо после 2000. године поновили исту грешку и реформе темељили на истим принципима.