После српске октобарске револуције 2000. године у нови ХХI век ушли смо са новом влашћу и надом да је најгоре иза нас, те да долази време брзог економског, али и сваког другог опоравка. Нажалост, нове власти нису имали јасан план како земљу извести на пут економског просперитета, па нам је међународна заједница (еуфимизам за Вашингтон и Брисел) понудила своје “добре услуге”.


Већина аутора, како у Србији тако и у свету, актуелну кризу третирају као последицу законитих колебања привредних циклуса (такозвани Кондратјевљеви циклуси) који су својствени капитализму, као што су земљотреси својствени геологији Земље, односно као прехлада или грип у организму, а да се основни узроци мењају од једне до друге кризе. Тако се и актуелна светска криза третира као последица слома тржишта стамбених кредита у САД који је изазван дерегулацијом финансијских тржишта и банкарског система.


Под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент ММФ, нове српске власти су, после петооктобарског преврата (2000), прихватиле један универзалан неолиберални програм економских промена (либерализација – приватизацији – стабилизацији) који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. Овим програмом Србију (као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље) требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност…


Створено је уверење да се свет суочио са европском дужничком кризом која прети да се прелије на остатак света. Недавно је и амерички председник Барак Обама позвао лидере еврозоне да хитно спрече ширење дужничке кризе на остатак света иза слаб раст америчке привреде оптужио је европску кризу. Инсистира се на неопходностибрзог реаговања и спречавања да се европска криза не прошири на остатак света, а заборавља се да је криза створена управо у САД и из ње се ширила даље, па и на Европу.

Јован Б. Душанић, 28.11.2012.

Данас човечанство (сем уског слоја намоћнијих и најбогатијих) плаћа огромну цену за лажну економску теорију и погрешну економску политику која се у свету води последњих деценија, а која је базира на неолиберализму, а озбиљне економске и социјалне последице постају очигледне све већем броју људи. Једна од њих је забрињавајући раст неједнакости који се бележи, не само у економски слабије развијеним земљама (где он одавно има алармантне размере) него и у најразвијеним државама света.

Јован Б. Душанић, 14.09.2012.

Мислим да је време да закључим ову полемику, јер као што сам и претпоставио колега Б. Мијатовић неће одустати ни од своје доста важне тврдње да неолиберализам не постоји, пошто годинама упорно остаје при много очигледној заблуди тврдећи да не постоји никаква економска криза. То одлично потврђује тезу да је неолиберализам пре свега идеологија, као што је то био и комунизам…


Подсетимо се да је један од најзначајнијих економских мислилаца новијег доба Адам Смит наглашавао да „трговачко друштво“ не би могло опстати уколико његови актери своје егоистичке страсти не би контролисали – ублажавали, преусмеравали и каналисали – и на тај начин омогућили складнији живот међу људима. Због тога питање економске ефикасности није могуће у целости одвојити од социјалне одговорности, те од правичности и моралних питања, пошто су она међусобно условљена. Без правичности није могуће на дуги рок обезбедити ни економску ефикасност.


Колико је мени познато у Србији се о неолиберализму последњих година најжустрије расправе воде међу економистима. Академија економских наука је на Економском факултету у Београду организовала и два округла стола посвећена неолиберализму. На оба округла стола вођене су веома интересантне дискусије које су углавном била усесређене на уско стручну економску проблематику, али је она повремено излазила из тих оквира


Последњих месеци грађани могу робу у трговини да купују на бескаматно одложено плаћање користећи чекове. То сада омогућавају и велики трговински ланци при куповини, не само трајних потрошних добара, него и робе широке потрошње. Сасвим је логично да су трговци у продајну цену укалкулисали и очекивану инфлацију и раст курса евра до момента доспећа чека, али они грађанима не одобравају попуст уколико плаћање изврше одмах готовим новцем.


Динкић нас годинама неуморно убеђује у изузетну успешност у свом досадашњем раду, а оно на што је посебно поносан јесте стабилан курс динара и „здрав“ банкарски систем (који је скоро у целини препуштен у руке иностраног капитала). Невероватно али истинито, он покушава да докаже како може постојати стабилан новац и здраве банке у презадуженој држави у којој је привредна активност замрла, а незапосленост достигла огромне размере. Штавише, јавно је истицао да очекује да ће за то добити и Нобелову награду из економије.

Следећа стана »

ДСС: Политичка неутралност једини пут за Србију

ВИДЕО ЗАПИСИ ФОНДА »

КЉУЧНЕ РЕЧИ