Демократска странка Србије је предузела оштре мере поводом тога што режим незаконито смањује износе трансферних средстава локалним самоуправама. То противзаконито поступање траје три буџетске године. Тадићева марионетска влада је тако током 2009. и 2010. године оштетила локалне самоуправе за више од 37 милијарди динара. Износ штете која је настала и која ће настати по локалне самоуправе је 370 милиона евра за две, односно преко 500 милиона евра за три године.

Финансијски систем Србије је сваким даном све ближи колапсу, а број дужника који није у стању да отплаћује кредите непрекидно расте, упркос сулудом јачању динара. Финансијска шизофренија има логичке темеље – да издрже до наредних избора. Финансијски систем више не дише ни на шкрге, он је на вештачким плућима. Последице репрограма ће бити катастрофалне. Трка са временом је почела, и ово би могла бити најскупља предизборна кампања у историји Србије.

Продаја „Телекома” ипак није успела: на тендер се пријавила само једна фирма, „Телеком Аустрија”, која је поднела готово неозбиљну понуду од 800-950 милиона евра, што је знатно ниже од минималне цене од 1,4 милијарде, колико је одредила Влада Србије за пакет од 51 одсто акција. Вероватно је на превисоку минималну цену утицала и политичка потреба владе да избегне пребацивања о распродаји државног капитала, мада би јој то следовало у сваком случају.

Да би Република Србија добила кредит мора да испуњава захтеве ММФ. Те захтеве непрестано износе шеф мисије ММФ за Србију Алберт Јегер и представник ММФ у Београду Богдан Лисовик. На пример, Лисовик се залаже за продају најуспешнијег српског јавног предузећа и усмеравање пара од продаје ка иностраним повериоцима. Лисовик је отворено и на страни западних банака у Србији јер подржава повећање реферетне каматне стопе од стране НБС иако ће таква мера довести до још скупљих камата.

Залагање за веће, пре свега прогресивне порезе, није исто што и залагање за самоубилачку пореску политику одирања пореских обвезника, или за претварања ситних људских зависти у пореску одмазду. Као и све у животу, и то је питање мере. Проблем актуелне пореске доктрине је што мере нема, што јој искуство не даје за право и што базира на грамзивости која води хаосу.

Вашингтон је, користећи као средство геополитике НЕД, „Фонд за отворено друштво“ Џорџа Сороша и ММФ, изазвао у Југославији економски хаос. Године 1989., ММФ је захтевао од премијера Анте Марковић да спроведе радикалне економске реформе у привреди. Из неког разлога, он је на то пристао. Будући да нисмо извукли праве поуке из реформи Анте Марковића, те смо остали у уверењу да су тадашње реформе биле прекинуте „вишом силом“ – распадом СФРЈ, онда смо после 2000. године поновили исту грешку и реформе темељили на истим принципима.

У земљи Србији Међународни монетарни фонд суштински врши улогу министра финансија, као да домаћег немамо. Он је притиснуо владу да се промени Закон о буџетском систему, који је прописао формулу за израчунавање дозвољеног буџетског дефицита. У влади нема ко да пружи отпор превеликим финансијским апетитима министара. Нема домаћина, оног који брине да кућа не банкротира и који уме да удари шаком о сто када чељад почне да расипа.

Натезање између Владе и ММФ-а око садржаја донело је компромис, којим су обе стране доста задовољне. Влада је успела да се у ценкању са ММФ-ом избори за постепено снижавање дефицита, тако да до избора неће морати битно да мења трошаџијску политику. Лоше ће проћи следећа влада, јер су се два садашња актера нагодила на њен рачун, будући да ће се пуна рестриктивност закона показати тек за неколико година.

У Фонд за за обнову зграде Савезне скупштине, који је након 05. октобра 2000. године основао Драгољуб Мићуновић, власти Грчке, Енглеске, Канаде и Италије су, преко својих амбасада у Београду, уплатиле енормно велике донације и то 855.263 долара, 54.250 марака и 69.034 евра. Буџетска инспекција, својевремено, уопште није могла да утврди потпуно стање и кретање новчаних прилива и одлива са девизних рачуна Фонда, јер јој увид у то није био омогућен.

Убудуће ће постојати могућност да се издавање дугорочних државних хартија од вредности РС, поред Народне банке и Централног регистра хартија од вредности, повери и другим банкама и брокерским друштвима. Ово ће довести до тога да ће наше државне обвезнице ускоро можда издавати и стране банке и друге финансијске институције. Даље је предвиђено да се вођење евиденције и отплата јавног дуга Србије може препустити и приватним банкама што је до сада било једино могуће да обавља Народна банка.