Eмануел Шефер, шеф службе безбедности у Србији, обавестио је 8. јуна 1942. скуп немачких официра да у Србији јеврејског питања више нема. У разговору с једним војним лекаром он је изјавио да је Београд једини већи град Европе „очишћен од Јевреја“ . Одлука и извршење физичког уништења Јевреја били су искључиво дело Немаца. И Туђманова пропаганда и Хелсиншки комитет су оптуживали Србију за уништење Јевреја због својих политичких циљева. Тиме су злоупотребили нашу несрећу и скрнавили наше жртве.

Бомбардовање Граца, гледано са стране југословенске ратне авијације, је више симболички него војни успех. Ако узмемо у обзир да је Југословенско краљевско ваздухопловство истог дана извршило напад на Грац, који је у доњој Штајерској био центар аустријског нацизма и обавештајних служби, онда тај симболни војни акт значи више од ратног успеха. Наиме: Југословени, а поготово Словенци знали су да је овде центар свих акција нациста против Краљевине Југославије.

На свом Другом конгресу из 1929. године, совјетски борбени атеисти су донели одлуку о оснивању подмлатка и дали му име Млади милитантни безбожници. У свакој школи на територији СССР-а почели су да се оснивају кружоци младих безбожника, те је тако за само две године два милиона деце учлањено у богоборне редове.

Ако мађарску страну баш и не задовоље сведочења очевидаца и документација руских архива, са документима о злочинима мађарских војних лица у време Другог светског рата се може упознати преко страних архива, између осталог из израелског архива Јад ва-Шем националног меморијала Катастрофе (холокауста) и Херојства у Јерусалиму. Само – ти материјали нису за оне који имају слабе живце.

Др Славенко Терзић је на трибини Фонда Слободан Јовановић на Коларчевом народном универзитету у Београду, 27. октобра 2011. године, одржао предавање “Рашка област и `санџачко питање`”. Ради се о ванредно значајној теми која постаје веома актуелна, а др Терзић као сарадник Историјског института САНУ је својом стручношћу и дугогодишњим систематским радом најквалификованији да отвори јавну расправу о њој. Уместо уобичајеног приказа трибине, објављујемо рад др Терзића, којег због природе трибине, одговора на бројна питања и временског ограничења није било могуће јавности представити непосредно и усмено у потпуности.

„ Земља ме не разуме и ја је не разумем.“ Овим речима краљ Милан Обреновић (1854-1901) образлаже, у писму немачком цару Вилхелму II, разлоге своје неопозиве одлуке да одступи са српског престола. Међу мотивима личне природе који су га навели на тај последњи корак, српски монарх наводи и „умор од владања“ који је трајно пореметио његов нервни и душевни мир. Он се у исповедном тону жали и на своје поданике, на „одсуство сваког државног смисла у Срба“ и на њихову „расну склоност“ ка анархији и револуцији.

У ноћи између 11. и 12. септембра група екстремиста мађарске националности брутално је испребијала петорицу српских дечака у Темерину. Медији су дуго о томе ћутали, а политичари су тек после недељу дана, сувише млако, реаговали. Одсуство жеље државе да у овом догађају види више од изолованог инцидента, довело је до тога да у понедељак, 26. септембра, исти мађарски екстремисти, опет у Темерину, нанесу тешке телесне повреде још једном младићу српске националности – шеснаестогодишњем Бојану Олићу.

У српском друштву и у његовој историји све време говоримо о мањку. Било да то чинимо научно – псеудонаучно, политички интонираним текстовима, новинарским, статистичким или песничким; драматично: „Кад је нама Србима у историји било добро?“. Без разлике да ли пре хвалимо или кудимо, изнова је реч о оном да се све поново није поклопило како треба, већ је реч о мањку, касно уоченом, за којим се махом жали или и цинично исмева иако је реч о нашој заједничкој српској историји.

Важно је да је ова књига проф. др Енике А. Шајти преведена и објављена на српском језику. Види се промена ка објективности у односу на раније књиге које су мађарски аутори писали о Мађарима у Војводини. Неке предрасуде су и даље остале, без обзира што је ауторка користила мноштво архивских и других извора, како мађарских тако и југословенских, односно српских.

Ако Динкић, моћни министар у влади Србије, тражи да она буде подељена на седам федералних јединица, зар је онда чудно што политичари из редова албанске мањине са југа Србије присуствују скуповима у Тирани, на којима се тражи стварање Велике Албаније? Када већ делови владајућег блока из Војводине постепено постављају темеље државности северне српске покрајине – и накарадно тумачећи регионалне специфичности, по узору на црногорско искуство, настоје да засаде семе етничког сепаратизма међу тамошњим Србима – зар није онда нормално да дође до јачања сецесионистичких трендова у Рашкој области?